Крвави Видовдан

Велику пажњу проучавалаца Косовске битке привукло је писмо које је Фирентинска општина послала краљу Твртку И, 20. октобра 1389. Ово писмо је најстарији извор о Косовском боју, али многи каснији проучаваоци сматрали су да у поменутом писму има и реторике. У писму је, према јасно видљивом датуму, послато два мјесеца након Косовске битке. Фирентинска општина одушевљено честита краљу Твртку на његовој побједи Срба над Турцима, мада је нејасно зашто се Твртку упућије та честитка, када се већ увелико знало да је његових три хиљаде војника на челу са војводом Влатком Вуковићем напустило Косово још у преподневним сатима, дакле, на самом почетку битке. Писмо се задржава и на приближнијем опису Муратове смрти. Каже се да је Мурата убио Лазарев војвода Милош Обилић са дванаест српских велможа, који су се претходно заклели да ће извршити тај чин. Они су мачем прокрчили пут кроз непријатељске чете и редове камила, кољући се са Агаренима око султановог шатора, док је Милош ножем убадао у грло и стомак турског цара. У фирентинском писму посебно признање одаје се витезу Обилићу... Проучаваоци Косовске битке тврдили су да је Француски краљ Карло ВИ приредио свечано благодарење у Богородичној цркви у Паризу, а у част побједе Сербоа на Косову, и даноноћно бдење у молитвама за душе погинулих српских витезова. Та вијест је пронађена у „Хроници сен-дениског калуђераЋ. Ова хроника каже да су звона са Богородичне цркве 24 часа звонила у част хришћанске побједе на Косову, што и те како показује да је Косовска битка с пуно жестине одјекнула и у Европи. Међу првим реаговањима на смрт султана Мурата треба убројати и писмо Димитрија Кидона византијском цару Манојлу ИИ Палеологу, који се у том часу налазио у изгнанству. Писмо је упућено из Цариграда јула 1389, из истог града у којем је ђакон Игњатије прибиљежио сазнања о Косовској бици, која су толико узбудила и митрополита Пимена и епископа Михаила, и њега самог. У њему се констатује само смрт султан проклетника, напомињући како је овај тешко вјеровао да ће хришћани, против којих је подигао војску, већ на саму вијест о приближавању његове силе „поскакати од страха у сиње мореЋ. О Косовској бици писао је почетком 15. вијека и Клавихо, шпански посланик у Самараканду. Клавихо је, као изасланик кастиљанског краља Хинка ИИИ боравио у мају 1404. код татарског кана Тамерлана. У његовом извјештају је и краћа биљешка о Муратовој погибији. Каже: Мурат (Амурат) је убијен у боју снажним ударцем мача у стомак и распорен на крст, од пупка до гркљана узбрдо и од једне слабине до друге попријеко. По Калвиху, Мурата је убио витез Милош Обилић, вјереник Лазареве кћерке Деспине (Оливере). Даље каже да је Муратов син, Бајазит, осветио смрт свога оца погубивши одмах Милоша, а касније и српског цара Лазара... Ако писмо Фирентинске општине краљу Твртку, писано 20. октобра 1389, прво спомиње завјеру и завјет неких велможа да ће убити Мурата, Константиново Житије деспота Стефана Лазаревића (написано вјероватно 1431) прво помиње како је човјек који се завјетовао да ће Мурата убити био облаган од завидљиваца и осумњичен да је невјеран своме господару Лазару. Константин Филозоф саопштава у спису и тачан датум битке: „крвави Видовдан, 15. јунија 1389. године ГосподњеЋ. У слову о кнезу Лазару, које је крајем 1392. написао патријарх Данило ИИИ, цитираћемо истинске ријечи које је цар Лазар изговорио пред својим витезовима и непрегледном војском у сумрак уочи боја: „Боље је нама у подвигу смрти, него ли са стидом живота. Боље је нама у боју смрт од мача примити, него ли плећа душманима нашима дати. Много проживесмо за свет, најзад постарајмо се за мали подвиг страдалачки примити. Да поживимо вечно на небесима, дајмо себи именовање војника Христових, страдалаца благочастија, да се упишемо у књиге жизна и вечности. Не поштедимо телеса наша у борењу, да од онога који пресуђује подвиге светле венце примимоЋ. На ову узбудљиву и теолошки надахнуту Лазереву бесједу слиједе и одговарајуће ријечи његових војника: „Весеља и радости, а уједно и војништва, јела и наслађења каткад богатих и каткад сиротињских трпеза, љубав и част, све обило од тебе примисмо. Што је много за тебе и за благочастије, и за отачество нам умрети? Не поштедимо себе, знајући да имамо и после овога отићи и с прахом помешати се. Умримо да свагда живи будемо. Принесимо себе Богу као живу жртву, не као пре маловременим и обмањивим гошћењем наслађењу нашем, но у подвиг крвљу својом. Не поштедимо живот наш да живописан пример после овога за векове поколењима будемоЋ. Ако, барем на треенутак, дозволимо да нам у венама проструји крв наших предака, подсјетићемо се зашто је Косово свесрпско породилиште и огњиште, пепелиште и гробљиште. Подсјетићемо се, отријезнити, а и уплашити од помисли да – ако изгубимо Косово, губимо и сопствену душу, сопствени идентитет препознатљивости, не само на мапи свијета, већ и на мапи вјечности!