Мора ли напамет

Да ли музичар треба да памти ноте које свира или је довољно да свира читајући их из одлично савладане партитуре… Да ли је памћење захтевних Рубинштајнових комада више налик на екстремни спорт или пре питање музичке интелигенције... Шта је музички лапсус и постоје ли „робови” нота, питала се позната пијанисткиња Сузан Томис у чланку недавно објављеном у енглеском „Гардијану”.
У историји музике поједини извођачи свирање напамет су доживљавали као „осећај који даје крила”, док су други налазили да им је свирање мање природно и превише стресно у односу на сигурност коју даје присуство партитуре. И притисак је годинама порастао јер је истренирана пyблика очекивала перфекцију, без обрта и изненађења.

– Мука памћења, ипак, пада на плећа соло инструменталиста. На концертима сам соло деонице увек свирала напамет, а оркестарску музику читала са нота. Од чланова оркестра нико и не очекује да памте музику, иако има изузетака. Има и диригената који диригују држећи ноте у глави али, имајући у виду да они не производе музику, њихове грешке пролазе неопажено. Оперски певачи морају да памте, а уколико „закажу” у помоћ стиже шаптач и дискретно их подсећа на следећу фразу, каже Томис, додајући да су због текста песме лакше за памћење.  

Она објашњава да за „сигурно памћење” има неколико елемената који чувају извођача од непредвидивог. Ту је аналитичка меморија која подразумева разумевање музичке структуре. Потом фотографско памћење, које музичару омогућава да „чита” стране које је визуелизовао, и физичка меморија, или снага мишића, на коју се увек ослањате:

– Ранијих година сам успешно памтила реситале, сваки у трајању од око два сата. Иако сам могла да савладам програм за краће време, са истом интерпретативном снагом, на меморисање су ми одлазили месеци. Недавно сам, неколико недеља пре рока, припремила Шуманов клавирски концерт, свирајући га напамет без проблема, и осећала сам се веома сигурно. На првом наступу, међутим, пред 2000 слушалаца, десили су се невероватни моменти несигурности… Маркирала сам их, и концентрисала се баш на њих, али ђавољи тренутак је искрснуо на сасвим новом месту на другом наступу…, прича пијанисткиња.

– Зато питам, мора ли музичар да троши своје драгоцено време и емоционалну енергију на памћење нота? Ако одлично припремимо комад, да ли свирање напамет заиста даје лакоћу и ту екстра димензију вредну нашег бола, пита у име колега Сузан Томис. 

Менделсон „преварант”

Композитор Менделсон имао је задивљујућу музичку меморију. На једном наступу требало је да учествује  у извођењу сопственог клавирског концерта, а партитура је била негде загубљена.

– Није важно, узмите неке папире и ставите их на клавир. Нека неко седи поред мене и окреће ми стране, и нико неће знати да свирам напамет…, рекао је Менделсон.

Франц Лист је, пак, обичавао да своје композиције свира по партитури, показујући да је реч о озбиљним делима, без лако памтљивих нота.