Фамозна биљешка

У вријеме великих успјеха на књижевном плану, коначним објављивањем "Тврђане" на словеначком и "Дервиша и смрти" на литванском језику, ескалира сукоб на релацији Меша Селимовић - највише руководство савеза коминиста Босне и Херцеговине. Селимовићу је, наводи се у биографској књизи "Живот Меше Селимовића" Радована Поповића, у касну јесен 1972. године постало јасно да слиједи коначан разлаз.
Тачно 1. децембра у Централном комитету СК БиХ одржан је састанак Меше Селимовића и радне групе ЦК да би се "разјаснили неки ставови" у вези са Мешиним "одбијањем да прими материјале ЦК СК БиХ" и његово излагање на састанку Актива СК Српске књижевне задруге 9. октобра". На челу радне групе, подсјећа Поповић, био је др Ариф Тановић, а чланови Младен Ољача, Фердо Палац и Есад Хорозић. Меша је забиљежио послије разговора:
- Чланови комисије Тановић, Палац и Хорозић били су врло пристојни, културни, врло широки мада су одлучно инсистирали на мојој кривици. То је омогућило да разговор буде миран, мада ситуација није била ни мало лака. Једино је Младен Ољача био изузетно неугодан, подругљив, циничан, увредљив, једном речју - гадан, тако да сам се са њим непрестано сукобљавао. Нисам вјеровао да је толики нечовјек - забиљежио је велики писац.
Чланови комисује су се са Мешом тада договорили да наредни састанак буде одржан 11. децембра. Но, по доласку кући и читању Биљешке коју је курирка ЦК СК БиХ Шахзија Хусић предала комитету о њему, казао је Селимовић Радовану Поповићу, одлучио је да не иде. Такође, одустао је и од слања изјаве, те је тако препустио своју судбину Тановићу, Палцу, Хорозићу и Ољачи. Како је забиљежио Поповић, умјесто изјаве Селимовић је послао писмо Секретаријату ЦК СК БиХ у којем познати писац каже да оптужбе на свој рачун на почетку није схватао озбиљно, но да је своје мишљење измијенио након састанка са комисијом и читања фамозне Биљешке.
- Кад сам код куће, мирно и у цијелини прочитао Биљешку Одјељења за информације и документацију стручне службе ЦК СК БиХ, управо сам се запрепастио - изнио је Селимовић. Како је навео у писму, тек послије читања Биљешке схватио је да је блага реакција чланова комисије била лажна "јер човјек који је направио све грешке које се наводе у њој не заслужује такву реакцију другова".
"Зашто инсистирам на свему овоме, пише Селимовић, "кад су другови поступили тако људски и поштено! Можда управо због тога, јер кад сам прочитао Биљешку схватио сам да су требали да поступе сасвим другачије", питао се писац.
Он је навео да му је послије читања фамозне Биљешке постало јасно да је све намјештено, јер се његово наводно одбијање да прима материјале ЦК СК БиХ поклапају са њеним постојање.
- Све ми је ово мистерија, прилично тешка и узнемиравајућа, у толико више што се у нашој земљи и Републици давно прошла времена ружних намјештаљки које су имале пресудни значај на судбине многих људи. Овај ме је случај пренеразио. зар је било потребно да ми се ово догоди у 63. години послије 30 година партијског рада, на крају живота, послије свега што сам урадио и оставио у Босни! Али изгледа да је ово симболичан завршетак мог боравка у сарајеву. да би ме подсјетио на све оно што ми се овдје дешавало и раније: то је додуше, било теже од овога али је ово ружније од свега - записао је Селимовић јасно наводећи да се ближи његов коначни растанак са родном Босном.
Само неколико дана касније, већ у јануару 1973 , Селимовић са својом Дарком почиње припреме за селудбу у Београд, у којем, захваљујући градоначелнику Бранку Пешићу, добиј стан. Почиње ново поглавље у животу меше Селимовића.

Велики и у муци

Колико је афера и подметачина тешко пала великом писцу, говоре његове ријећи којима је завршио писмо Секретаријати ЦК СК БиХ.
"А ипак ми је толико стало до Босне, толико је волим. да ћу овај случај сакрити од свих и свачијих очију: нека брука остане ономе ко је за њу крив. Жао ми је што из Босне одлазим с овако тешким и мрачним утиском, јер сам вјеровао да ће ми макар на крају бити створена могућност да о своме завичају понесем ведрију успомену. Пишући о овоме своме дубоком запрепашћењу, ја не тражим ништа, ни ничију одговрност, ни ничије извињење, и желим само да све што прије заборавим како бих се ослободио осјећаја море која ме неодољиво притиснула. Другарски поздрав...". На питања наведа у посму Секретаријату меши Селимовићу никад нико није одговорио