Умни скенер култура и цивилизација

Осим као пјесник, Јован Дучић је неке од врхунаца своје књижевности досегао и као путописац. Скупљени у књизи "Градови и химере", његови путописи представљају примјер изврсног лирског приповједања и богате културе.
Писац богате културе и човјек богатог искуства, велики путник, Јован Дучић је ту културу, искуство и путничку страст преточио у изузетне путописе у којима читамо о ономе што је писац видио у Грчкој или Палестини, Швајцарској или Египту, али и ономе што је наслутио у сусрету са тим крајевима и културама...
Јована Дучић и његови путописи предмет су и научног рада професора свјетске књижевности Владимира Гвоздена, који је о томе оставио свједочење у књизи која је објављена у издању "СветоваЋ.
Књига је изазвала велико занимање стручне и културне јавности. Професор Гвозден је такође у Лондону, на Школи за словенске и источноевропске студије, одржао предавање о српском путопису.
Гвозден је превео неколико књига, објавио низ стручних радова, а приредио је 2003. тематски број часописа "КрајинаЋ у Бања Луци под насловом "Визуелна култура".
Његов запажени магистарски рад, објављен и као књига под насловом "Јован Дучић путописацЋ има поднаслов: "Оглед из имагологијеЋ.
У чему је суштина имаголошких испитивања једног писца, Гвозден је објаснио у новосадском часопису "Дневник", а доносимо изводе из тог интервјуа.
- Књижевност је ствар вјере и повјерења, исто колико и знања. Када је истражујете морате вјеровати да ћете у њој нешто пронаћи, али ако занемарите знање исход је по правилу говор који нема шта да каже. Ако смијем да примјетим, мој главни циљ је био да нешто ипак кажем, а магистарски рад и доцније књига само су били погодна форма за то. Најкраће речено, имагологија је приступ књижевности који покушава да проучи и разуме слике других култура у оквиру једне националне књижевности. Метода је развијена у Француској, а током посљедње деценије допуњена је неким новим сазнањима о процесу формирања националног идентитета и улоге књижевности у њему. Јован Дучић је канонска и утицајна фигура српске културе, па су и његови ставови о другима по мом мишљењу веома важни за наше саморазумијевање. Циљ је био да кроз Дучића и његову књижевност осмотрим ко смо то ми и како смо себе одређивали према другима у важном раздобљу убрзане модернизације током првих деценија прошлог вијека - каже Гвозден.
Јован Дучић је путопису, као жанру који је доста је потцењен, бар у нашој књижевности, вратио праве атрибуте и учинио да постане дио српског модернизма.
- Путопис је заиста све донедавно био потцењен жанр. Међутим, током деведесетих неки проучаваоци су проницљиво уочили да су кључне фигуре које су одређивале динамику српске књижевности истовремено биле велики путници – Доситеј, Вук, Лаза Костић, Дучић, Црњански, Андрић, Киш. Сматрам да је Дучићева улога била кључна за развој нашег модернистичког путописа који је све више напуштао реторику "путних књигаЋ и постајао важан жанр за развој прозног језика, али и формирање модерног идентитета српске културе.
У том смислу, Дучић стоји на челу поворке путописаца у којој се налазе Црњански, Растко, Винавер, Ристић, па чак и један Тишма - истакао је Гвозден.
Јован Дучић је познат, прије свега, као високо оцијењиван пјесник. Но, управо је Јован Скерлић први скренуо пажњу на изванредан стил његових путописа и записао да су његови путописи најкњижевнији и најбољи посао своје врсте у српској књижевности. Професор Гвозден иде и корак даље. Како Дучићеви путописи изгледају у компаративној анализи, у историјском контексту, он каже да је Дучић пјесник оправдано на првим мјестима литерарних табела вриједности.
- Циљ мог рада није био да се тај суд одбаци, већ допуни. Мене је много више занимало зашто су слике Швајцарске, Француске, Шпаније, Италије, Грчке или Египта у "Градовима и химерамаЋ баш такве какве јесу. У које мреже знања се оне уклапају? Које идеологије су помогле писцу да их обликује на такав начин? И, коначно, колики је био удио пјесникових личних утопија? У том смислу, главни закључак би био да Дучић несумњиво припада западњачком дискурсу представљања нације као нечег партикуларног чему се обраћа реторика универзалног. Његово писање успоставља границе нација, али их истовремено признаје као праг који се мора прекорачити у процесу јединствене хуманистичке културне продукције. Ту су његови велики узори Русо, Мадам де Стал, Хајне, Стендал, Готје - истакао је проф. Гвозден.

"Градови и химере"

Први пут објављени 1930. под насловом "Градови и химереЋ, путописи су показали да је Дучић умни скенер култура и цивилизација, народа и градова у којима је боравио и које је прочитао кроз призму модерног конзервативца и, обратно, конзервативног модернисте.
- Тим језичким парадоксом покушао сам да обухватим идеолошке ставове критике о Дучићу. Један од битних елемената тог промишљања је било и да схватим како је тај истакнути актер модернизације истовремено могао на многим страницама да буде изразито конзервативан. У питању је доста сложена динамика – али, управо би овдје за рјешењем требало трагати у ширем компаративном контексту.