Ништа осим музике

Кад човек гледа видео снимке овог младог диригента, не престаје да се чуди како му полази за руком да држи пажњу оркестра. Млад, сувоњав, пун ентузијазма и љубави према свом послу, Максим Јемељјаничев брзо излази, практично истрчава на сцену.

Диригент има свега 24 године, постдипломац је на Московском конзерваторијуму. Међутим, у његовој радној биографији налази се рад с неколико симфонијских оркестара. Он активно наступа као чембалиста, пијаниста и корнетиста. И што је главно, већ је стекао славу талентованог младог музичара. Замах руке – и оркестар, премда је омладински, састоји се од његових вршњака – у потпуности му поклања пажњу. У интервјуу за „Глас Русије“ он каже:

- За мене нема велике разлике између дириговања и свирања било ког инструмента: човек једноставно жели да изведе ову или ону музику. Међутим, чини ми се да у основи треба да остаје музицирање. Важна је твоја првобитна жеља да изведеш музику, да је поклониш слушаоцима и самим музичарима. А затим се покреће све за постизање овог циља и једноставно за добијање задовољства на пробама. Јер, нико не зна шта је главно. У музици је главна ствар процес.

Дириговање се увек сматрало послом искусних музичара. Међутим, Максим је почео да диригује са свега 12 година. Прво у учионици, на часовима с педагогом, а ускоро и Нижњеновгородском капелом дечака, где је учио школу. Сад студира на Московском конзерваторијуму, у класи једног од истакнутих музичара данашњице Генадија Рождествеснког. И не само музику, већ и психологију рада с колективом извођача:

- Човек треба да уме да стекне наклоност оркестра: понекад да се нашали, понекад да промени тему разговора. То је танан психолошки рад, при чему се са сваким колективом одвија на различите начине.

Максим од маестра Рождественског учи све то. Међутим, у овом младом музичару осваја његова сопствена сигурност и осмишљеност изабраног пута. Он размишља о односима савремених композитора и друштва, о потреби за радом и комуникацијом с публиком. Истовремено, у музици цени оно што је толико важно за сваког слушаоца – емоције:

- У време Моцарта и Баха није се свирала старинска музика. Оно што је написано пре 30 година сматрало се старим и неодговарајућим за извођење, јер могло се написати нешто ново. Почевши од Менделсона људи су почели да свирају и савремену и старију музику, до краја ХХ века 90% старе и 10% савремене. Притом је савремена музика поново постала елитна – говорим о академској музици, а не о поп и масовној култури. Међутим, ја волим старинску музику.

На питање да ли у његовом животу постоји још нешто осим бављења музиком Максим практично без размишљања одговара – ништа. Дан почиње и завршава се пробама или наступима. Живот музичара не дозвољава прављење пауза.