Смртоносни хитац из Немањине улице

Још у току „процеса века“ одбрана оптужених указивала на „траг број 14“ који је на левој страни унутрашњег степеништа на улазу број пет могао да направи једино пројектил испаљен изнутра или из правца Немањине 9. То није био метак који је погодио премијера, али потенцијално отвара мноштво неугодних питања

За браниоце осуђених за убиство др Зорана Ђинђића - с обзиром на то да се спремају да у својим жалбама на још ненаписану првостепену пресуду доказују да први демократски премијер Србије није убијен ни из Гепратове 14, ни из Бирчанинове 6 - практично су преостала само два могућа места за која ће моћи да тврде да је са њих био испаљен злочиначки смртоносни метак. Прво, унутрашња страна самог улаза број пет у Владу Србије, а друго - бивша зграда војне команде Београда у Немањиној 9, иначе делимично разрушена током НАТО бомбардовања 1999. године.

Инсајдери из њиховог „пула“, с којима је Сина претходних дана контактирала, признају да ће ово подразумевати обавезу нуђења нових сазнања и нових материјалних доказа, с новом правном оценом неких постојећих трагова, који би оборили пресуду из априла ове године и разоткрили да је лидер „европске Србије“ убијен или спреда (што је вероватније) или са леђа (из Немањине 9). У обе варијанте у тренуцима док је улазио у зграду владе.

Прва могућност да је Зоран Ђинђић убијен изнутра, наравно ако уопште буде потврђена, не би само подразумевала одлуку Врховног суда Србије да се „процес века“ врати на поновно суђење, него и оно у шта ће многима, на бази факата који су се „вртели“ током три протекле године у Специјалном суду, заиста бити тешко да поверују. Нимало случајно. Уколико се испостави да је атентатор пуцао изнутра, то ће аутоматски отворити мноштво крајње непријатних и далекосежних питања.

Где се налазио и одакле је тачно пуцао? Како је уопште могао да се поред обезбеђења „убаци“ у зграду Владе Србије? Да ли је имао помагаче изнутра, колико их је било и ко су? Да ли је евентуално постојање помагача - завереника имало директну везу са искљученим видео-надзором зграде Владе Србије? Како је било могуће да тако нешто потпуно превиде и промаше истрага и судски процес?

И током суђења одбрана оптужених је упорно инсистирала да се провери могућност да се атентатор, сам или са саучесницима, налазио унутар зграде владе или у полуразрушеној Немањиној 9. Главни аргумент јој је био „траг број 14“, којег су 12. марта 2003. открили, тим бројем обележили и фотографисали оперативци МУП-а Србије који су вршили увиђај.

Та фотографија приказана је као доказ у Специјалном суду. На њој, гледано из правца Немањине 9, види се део унутрашњег степеништа улаза број пет, прецизније речено део између трећег и четвртог степеника, у чијем ћошку постоји оштећење од удара метка. То оштећење, посматрано из истог правца, налази се сасвим лево, на месту које у односу на Немањину 9 покрива леви непокретни део улазних врата.

Тај траг полиција је „спровела“ кроз сву своју документацију везану за атентат. Одбрана је у судници водила прави рат са вештацима Миланом Куњадићем (балистичар) и Душаном Дуњићем (обдуцент), који су у свом налазу, а њега је суд прихватио, тврдили да тај траг не потиче од метка.

Један од инсајдера Сине објашњава да је траг број 14 направио удар целог пројектила и да такво оштећење нису могли да направе његови делови. С обзиром на положај овог трага, тај пројектил је могао да испали или неко ко је у моменту атентата био унутра, с унутрашње стране улаза број пет, или стрелац који се налазио у Немањиној 9 или на некој другој „коти“ у том правцу.

Током процеса део одбране је инсистирао да се утврди зашто су врата на улазу број пет скинута и замењена новим. Та врата, колико се зна, нису у судском депозиту, па је сасвим могуће да су намерно уклоњена и заувек нестала да би се уништили неки од најважнијих материјалних доказа.

Ово, наравно, не значи да ће реконструкција, на којој ће се и у жалбама Врховном суду сигурно наглашено инсистирати, бити немогућа. Биће само донекле отежана јер се све што је битно на несталим вратима може видети на полицијским фотографијама.

За одбрану ће, иначе, приликом реконструкције - ако јој Врховни суд отвори врата, бити од највеће важности да се утврди где су тачно стајали Зоран Ђинђић (да ли је лицем или леђима био окренут ка улазу број пет), Милан Веруовић и осталих седам премијерових телохранитеља, који су се ту затекли у моменту атентата. Нема сумње да ће бити додатно проверавано и где се тачно налазио возач Гаше Кнежевића, који је као крунски сведок једини у суду рекао да је видео премијера у моменту када је убијен. При том је упорно тврдио да је Ђинђић био окренут лицем ка улазним вратима у моменту када је убијен. Пошто је улазна рана код премијера са десне стране, исказ овог сведока руши и оптужницу и пресуду јер показује да Ђинђић није уопште могао да буде убијен из Гепартове.

Ако је убијени премијер заиста био окренут лицем ка улазу број пет, онда је улазна рана метка којим је убијен била на супротној страни - „окренута“ према Бирчаниновој 6. Додуше, ако је био фронтално окренут према унутрашњости улаза, у том случају није могао бити убијен ни из његове унутрашњости ни из Немањине 9. То би било могуће само ако је био бочно окренут улево или удесно...

СЕНЗАЦИОНАЛНА ИСТИНА О ОПУШЦИМА

На полицијским снимцима начињеним у Гепратовој 14, 12. марта 2003, одмах после атентата, на вратанцима каљеве пећи није било никаквих опушака који су касније били приписани Звездану Јовановићу. Та два спорна опушка су се волшебно појавила на снимцима начињеним приликом увиђаја 17. марта. Јовановићева одбрана је упорно тврдила да су му ти опушци били подметнути, а Сина је дошла до сазнања шта је, макар делимично, било у позадини.
Има, наиме, индиција да се ДНК налаз, начињен у Биолошком институту, на основу анализе пљувачке, у регистру тзв. ДНК профила поклопио са ДНК кодом Милорада Улемека Легије. Тачније, до тог закључка се дошло на основу ДНК кода његове мајке. Чим се дошло до овог сазнања, уследио је налог да се узме брис од самог Легије који се у то време већ налазио у ЦЗ. Сина, нажалост, није могла да провери да ли је такав брис заиста био узет и какав је резултат дала нова анализа.
Врховни суд Србије мораће по свему судећи да утврђује шта ови детаљи тачно значе у ланцу могућих подметања „доказа“. Сасвим конкретно да ли су пикавци заиста припадали Легији и ко их је, неопрезно или претерано самоуверено, покушао да „припише“ Звездану Јовановићу.