У бокс ме „увео” Клеј

Слободан Качар (50) је и сад, упркос томе што је сишао с ринга пре више од две деценије, најуспешнији српски боксер свих времена. У каријери, која је трајала 15 година, издвајају се две титуле. Био је у полутешкој категорији (81 килограм) олимпијски победник у Москви 1980, а потом, у истој категорији,  и професионални шампион света 1985! Поред тога, у аматерском боксу је имао 241 борбу уз девет пораза, а у професионалном 22 меча и само један пораз! Забележио је и светски рекорд у броју узастопних победа на званичним  такмичењима: 99 аматерских и 21 профи. Укупна цифра је невероватних 120 узастопних мечева без пораза!! 

Али није  само бокс обележио живот Слободана Качара. Једно време је растао без родитеља, тешко је радио, предано учио, проговорио италијански и енглески, упознао значајне људе света, стекао имовину у Мајами Бичу и Новом Саду, оформио породицу... Сада, као председник Боксерског савеза Србије и члан Извршног комитета Европске боксерске федерације, покушава да обе организације уздигне на највиши ниво. 

Одакле потичу Качари?

Пореклом смо из села код Требиња. Пре више од 250 година презивали су се Милићевић. Били су то, по свему судећи, преки и ратоборни људи, па су због неких сукоба с Турцима и крвних освета били принуђени да се селе, прво у Босанско Грахово, па у Перућицу код Јајца. Али, ни то није било довољно: морали су да промене и презиме. Били су мајстори за прављење каца, па су тако постали Качари. И ту, у Перућици смо рођени нас тројица браће: Сретен (55), Тадија (51) и ја.

Чега се сећате из детињства?

Одрастања без родитеља. Отац Гојко и мајка Стана су били с нама до моје четврте године, а затим су отишли на рад у Швајцарску, па у Аустрију и Немачку. Мајка је на том путу била шест година, а отац десетак. Расли смо уз деду и бабу, уз све послове око домаћинства... Предано смо учили све што се у школи тражило, али памтили смо и оно о чему нам је деда Нико причао...

Кад сте заволели бокс?

У бокс ме је „увео” Касијус Клеј негде 1967. Тада сам први пут видео његове слике у новинама. Доживљавао сам га као божанство... А први пут сам га гледао у телевизијском преносу 1971. кад је боксовао с Фрејзером. Да бисмо гледали тај меч браћа и ја смо морали да окрунимо кола кукуруза, а до куће са телевизором пешаћили смо 10 километара... Плакао сам кад је Клеј изгубио... Замислите ту слику: негде у Босни, на путу од једног до другог села, једно дете, крвавих руку од кукуруза, иде пешице кроз ноћ и лије сузе зато што је у Америци један боксер поражен... Био је то дан кад сам решио да „осветим” Клеја – одлучио сам да будем боксер...

И кад се то догодило?

Крајем те године. Отац се вратио из Немачке и саопштио нам да се селимо у Војводину. Купио је салаш код Ветерника поред Новог Сада. Деда и баба су остали у Босни, а ми смо се прешли на то напуштено имање, које је брзо процветало неговано нашим рукама. Тадија је тада, на путу до школе, пронашао боксерски клуб за мене и њега. Сретена то није занимало. Он се определио да буде адвокат. Тадија и ја смо уз бокс завршили Факултет за физичку културу.

Да ли сте за бокс имали подршку родитеља?

Не. Мајка је била очајна, а отац  је Тадији дозволио, јер је увек био снажан, а мене је изазвао на „меч”... Рекао ми је: „Изабери: кућа или ринг”... Узео сам торбу и пошао од куће... Имао сам тада 14 година... Отац ме исти ноћи вратио из Новог Сада на салаш, уз клетву: „Молим Бога да те неко на првом тренингу нокаутира”. Али, то ми се никад није догодило, ни у аматерском боксу, ни у професионалном. Имали смо, наравно, понеку посекотину или масницу које су нас више болеле кад дођемо кући. Мајка нас је прегледала после мечева и, понекад, засузила...

Како сте стигли до олимпијског злата? 

У Москви сам 1980. у финалу, после три победе, кад сам био бољи од боксера из Танзаније, СССР-а и Источне Немачке, савладао на поене (4:1) и Пољака Павела Скшеча. Била је то борба у којој сам био за класу бољи од ривала. Сигурно бих две године касније био и аматерски првак света у полутешкој категорији да ми је војска то дозволила, али њој је било важније да, као спортиста на одслужењу војног рока, чистим пушку у касарни... И то говори много о нама и нашим наравима, па се после нешто чудимо...

А како сте постали најбољи на свету?  

Светски професионални првак сам постао 21. децембра 1985. у Пезару (Италија). На почетку тог меча сам био лошији, јер је трема учинила своје. Али, како се борба захуктавала тако сам и ја постајао све сигурнији. И Американац Еди Мустафа Мухамед није издржао моје нападе. Уз мене је и тада био Анђело Данди, Американац италијанског порекла, најбољи тренер свих времена. До титуле првака света је довео чак 15 боксера, што је недостижан светски рекорд. У том низу његових шампиона ја сам био једанаести. Најбољи од свих нас с те листе је сигурно Касијус Клеј, односно Мохамед Али, како се касније звао. Данди сад има 86 година и живи у Мајами Бичу, на Флориди. Често се виђамо.

Да ли има лажирања профи-мечева?

Апсолутно не, јер кад би се за то сазнало сви би пропали. Од тог посла живи стотине хиљада људи. Постоји нешто друго, што се догодило и мени. Форсирају се боксери, који привлаче највеће интересовање. Нисам био такав, нисам имао више од хиљаду навијача у Америци, па ми је меч за одбрану титуле три пута одлаган. И кад је меч, напокон, заказан био сам већ уморан од припрема и њиховог прекидања... Можда се то не би догодило да изненада није умро мој организатор Родолфо Сабатини... Под тим условима сам у септембру 1986, у хотелу „Хилтон” Лас Вегасу, поражен од Американца пољског порекла Бобија Чиза. Више се нисам попео на ринг. Имао сам већ 29 година и желео сам да се окренем другим животним токовима.

Колико познајете Клеја и Тајсона?

Био сам с обојицом. С Касијусом Клејом (65), на жалост, тек кад га је болест узела под своје. Више нема могућности за лако прихватљиву комуникацију. Мајкл Тајсон (41) је простодушан човек. У боксу је, по званичним подацима, зарадио чак 480 милиона долара. Врло је комуникативан, ведар и увек добро расположен. Објавио је, по савету адвоката, да је финансијски пропао, иако то није тачно. Провокатори су га изазивали, па их је ударао, због чега су они преко суда тражили велике одштете... Кад је саопштио да је остао без новца нико га више није провоцирао. Велики је каваљер. Често оупљања пријатеље у неком од хотела. Недавно је, код нашег човека, највећег цвећара у Њујорку, Живорада Крстића, купио за свој рођендан, за опрему сале у којој је заказао славље, цвеће у вредности од 62.000 долара.   

Какав је Ваш однос према новцу?

Зарађујем онолико колико ми је потребно за миран и комотан живот. У Мајами Бичу имам кућу и мотел, а у Ветернику, на нашем салашу, производњу картонаже за све врсте паковања. Од новца који зарађујем највише трошим на школовање кћерки и њихове спортске активности, наша путовања у Америку... Милена (22) је на Универзитету „Колумбија”, у Њујорку, студирала упоредо два факултета: историју уметности и чисту филозофију. Оба је завршила пре месец дана. А Марина (15) се сад уписала у Спортску гимназију „Јован Јовановић Змај” у Новом Саду. 

Какви су млади Качари спортисти?

Веома добри. Моја супруга Славенка, Сплићанка, није била спортиста, али наше кћерке играју одлично тенис. Милена је била најбоља тенисерка факултета, а Марину планирам да пошаљем у Минхен, у камп Николе Пилића. Сретенов син Гојко је фудбалер Војводине и наше младе репрезентације, а Тадијини синови су ватерполисти.           

Како објашњавате све што Вам се догодило?

Радом...Верујем у судбину само кад су у питању гени, значи наследне особине. Све остало зависи од памети, снаге, упорности и одговорности. Највише школе нису прављене за ванземаљце већ за нас, просечне људе, које сви можемо да завршимо и живимо више него пристојно од своје главе и својих руку.

Зашто сте узели и америчко држављанство?

Било је то крајем осамдесетих. Учинио сам то због лакшег кретања по свету, школовања деце, а и због вођења имовине коју имам на Флорици. У тренутку кад сам добијао држављанство САД службеник ми је рекао нешто што ме освојило као човека: „Увек морате да се сећате одакле сте кренули и морате да поштујете традицију и културу свог народа ако желите да идете напред. У кући говорите и ваш језик, али учите своју децу и нашој култури. Богатство Америке је у неговању култура свих народа који долазе у њу...”