ЕУ нуди поделу, Ахтисари „упокојен“

БЕОГРАД - Ахтисаријев план више није основа за решење будућег статуса Космета. И то је исто као што смо и у прошлих пет-шест деценија видели десетине планова за решење палестинско-израелског проблема, па, ипак, ниједан од њих, ма колико помпезно најављиван, није више „основа за решење“. А после посете тројке Београду и Приштини имамо само „дежа-ви“ познатих ставова двеју страна, с тим што је Агим Чеку албанску позицију изнео неочекивано тврдо.

То одражава уверење у Приштини да ће по истеку 120 дана САД ионако кренути путем једностраног признања. „Суштинска новина“ у процесу би могла да буде само под условом да га Вашингтон упозори да са таквим исходом више не може рачунати. То, ипак, Американци нису спремни да учине - рекао је за Глас др Срђа Трифковић, директор Центра за међународне односе Рокфорд института и спољнополитички уредник месечника Кроникл.

Постоје ли паралеле између тројке и Мартија Ахтисарија?
Када бисмо имали само „двојац“ Ишингер-Визнер, одговор би био потврдан. Међутим, с обзиром на присуство Александра Боцан-Харченка, тешко да ће тројка моћи да одступа од своје самопрокламоване мисије да „гради мостове“ и „тражи консензус“, уздржавајући се од изношења сопствених предлога. Битно је да процес остаје у оквиру УН и под контролом Савета безбедности.

Има ли, заиста, решења прихватљивог за обе стране?
Са становишта теорије игара косовски проблем је класичан случај „нулте суме“: што год добили Албанци бива перципирано као губитак Срба - и обратно. „Решење“ би требало тражити у „плус суми“, у којој свако има интерес да понуђено прихвати. Сада већ упокојени Ахтисаријев план то очигледно није био: он је нудио Албанцима све, а Србима апсолутно ништа. Највећи проблем је што су западна, а пре свега неодговорно дата америчка, обећања Албанцима сузила простор за креативни дијалог, коме објективно има места.

Колико је значајно што Србија сада нуди и нека представништва у иностранству Приштини?
То је рационална понуда, али је требало да буде изнесена у завршници предстојећих преговора и „упакована“ као спектакуларно крупан уступак српске стране. Тиме што је дата унапред и бесплатно, више говори о лику и делу понуђача него о њој самој. Имати лумена попут садашњег шефа српске дипломатије на челу институције у Кнеза Милоша 26 равно је поверавању Завода за трансфузију крви грофу Дракули.

Па, јел’ икако могуће да решење буде усвојено у СБ УН?
Наравно да је могуће, али није вероватно, све док САД верују да могу играти улогу глобалног хегемона, за кога правила игре не важе. Када она обична, приземна Америка схвати да је то води путем тихог уништења, доћи ће бољи дани, и за њу, и за остали свет.

Па, јесу ли, после шатл-дипломатије, могући директни преговори и да ли би они били само још једна фарса, као бечки или прави пут ка решењу?
Све, апсолутно све зависи од спремности Вашингтона да Приштини пошаље сигнал да је компромис, односно модел споразума мањи од пуне независности, једино одрживо решење. Те спремности тренутно нема, што шатл-дипломатију чини беспредметном.

ХИПОКРИЗИЈА

Србија је најпре за решење статуса, што је и прихваћено. Значи ли то да никад на ред неће доћи стандарди и да ће бити даље расељавање Срба и потпуно етнички чисто Косово?
У Вашингтону и Брислу нема апсолутно ниједне личности од утицаја којој је и најмање стало до некаквих стандарда. Навешће их, додуше, као икебану својим неодрживим пројектима, знајући да су косовски Албанци неукротиви и сваком насиљу склони. Хипокризија тзв. међународне заједнице је заиста монументална, као што ће вам рећи малтене сваки бивши чиновник Унмика или војник Кфора под условом сопствене анонимности.

КОНФЕДЕРАЦИЈА - ЗАМКА ЗА БЕОГРАД!

Брисел нам незванично нуди конфедерацију са Косметом. Је ли то само замка или оно најбоље што је тренутно на столу?
Наравно да је замка. Конфедерација је вазда увод у разлаз, као што смо видели на примеру Соланине Србије и Црне Горе од 2003. до 2006. године. Срећом, нема иоле утицајних Срба спремних да загризу у ту отровом намазану удицу.

НЕМА КОНТРОЛЕ НАД НАСИЉЕМ

Хоће ли Кфор и Унмик дати „зелено светло“ за насиље на Космету ради „изналажења решења“?
То више није у њиховој моћи да контролишу. Претња насиљем је вазда присутна, али само и искључиво као албански дамоклов мач над главама „међународне заједнице“, да о српским енклавама не говоримо.
То ће бити могуће када из Вашингтона у Приштину стигне сигнал да неће бити једностраног признања независне „Косове“ мимо и упркос СБ УН. Бојим се да се то неће десити, већ да ће Бушова администрација крајем новембра хладно уходати у још једну ступицу сопствене производње јер је себе по том питању сатерала у ћошак из кога нема изласка без губитка кредибилитета, ионако дебело окрњеног у Ираку, Авганистану, Ирану, Кореји... Одбијање званичног Београда да наведе последице тог чина, у стилу „надамо се да ће ипак преовладати разум“, бесмислено је. Он несумњиво предстоји. Треба зато јасно рећи да ће дипломатски односи са земљама које пођу тим путем бити замрзнути, ако не и раскинути, да престају сви помаци Србије ка евро-интеграцијама, да о оним „атлантским“ не говоримо, да ниједан документ илегалне власти у Приштини неће бити прихватљив српским цариницима, граничарима, полицајцима... чиме ће та ионако дисфункционална „држава“ додатно тонути у глиб сопствене неодрживости.

А решење би могло да се заснива на концепту двојног суверенитета, упоредивог са статусом Швеђана на Аландским острвима, или на моделу споразума Лондона и Даблина о северноирском проблему. Косовски чвор није јединствен и модели решења већ постоје. Једини разлог што нису у игри јесте ирационални став администрације САД, наслеђен из Клинтоновог времена, да у свим споровима на простору бивше СФРЈ сви имају право... осим Срба.

Прича се и о нејединству Европе у том случају. ЕУ је увек велике препреке решавала добром трговином међу чланицама, па постоји ли нешто због чега би Космет био изузетак?
Реаговање ЕУ тешко је предвидети, али сигурно очекујем побуну сумњичавих скептика међу барем пет од 27 чланова европског клуба. У Бриселу је наметнуто једногласје по питању Ахтисаријевог плана, али само под претпоставком да буде усвојен у СБ УН. Међутим, сваки покушај заобилажења светске организације, под диктатом Вашингтона и уз подршку Лондона као експозитуре САД у ЕУ, суочиће се са озбиљним проблемима у Мадриду, Братислави, Букурешту, Атини, Никозији... Има, заиста, великог простора за креативно деловање српске дипломатије, само када би она постојала!

Тројка није званично одустала од принципа Контакт групе да нема повратка на стање пре 1999, да нема поделе Космета или припајања другој држави. Међутим, Ишингер је рекао да ништа није немогуће. Како Србија то да разуме ?
Као понуду територијалне поделе, али то је данајски дар, кога се треба клонити. Како се не може бити полу-трудан или полу-невин, не може се бити ни полу-суверен. Сваки улазак у дебату о подели избио би Србији битни адут из руке: недељивост и неприкосновеност суверенитета, Повељу УН, завршни документ из Хелсинкија, а да о Вестфалском систему међународних односа не говоримо.