Избори у Србији политиканство под називом политика

Садашња изборна кампања у Србији показује прави изглед наших политичких партија, боље речено, политикантских партија. Све партије су у, принципу, исте, разликују се само по имену вође. Кренимо редом.

Изјаве свих партијски функционера свих партија се своде на то да недамо Косово и дас хоћемо у Европу да хоћемо бољу и богату Србију. Колико о томе говоре, вероватно, и врапци о томе знају а и народ зна (одавно). На жалост, још ни једна партија није  изнела јасни програм дејства како би  обећања, у случају да дође на власт, остварила. Не постоји конкретни програм дејства са сувим чињеницама без сувишне реторике.
Ни једна партија незна како би  брзо увела Србију у Европу, вратила Косово, обогатила Србију. Но, то не смета ни једној партији да критикује другу партију или партије за  недостатак програма. Принцип веома прост и примитиван,  ми све знамо, ми све можемо да урадимо, ви незнате ништа и ништа не можете да урадите.  И, наравно, свака политичка странка обавезно учи другу политичку странку шта треба и како треба да ради на благо Србије, без обзира што сама незна шта и како да ради на благо Србије. И обавезно прети. Ових дана је вођа једне поолитичке странке био у Русији да тражи кобајаги помоћ ѕа Србију па је преговоре почео тако што је упозорио Русе о свим опасностима које су пред њима и које још могу да се појаве ако Русија не помогне Србији. Наше старо, ми и помоћ тражимо претећи. Неке новине у Русији су страдан освануле са насловом “Срби прете Русији”. Јадни Руси, они незнају ни мрвицу о себи и опасностима пред којам се налазе, хвала богу, ту смо ми да им отворимо очи.  Даље, наше странке су странке једног човека, ВОЂЕ! Нема вође, нема странке.
Сваки партијски радник вишег нивоа је богом дан да критикује противничке партије а нарочито партијске руководиоце супарничке партије вишег нивоа. Министар одбране по средствима јавног информисања пљује Председника владе и ако је његов подчињени. Сваки министра је засебна држава или тако нешто, упрегли Србију, бију један другог и свако вуче државу на своју страну и, како то бично бива, само развлаче Србију која се клима час на јену час на другу страну, никако да крене напред (макар и у погрешном смеру). Председни Србије пљује по Председнику владе а овај по њему. Да ми је знати, ко финасира њихову гардеробу, коју морају да мењају по неколико пута дневно да се не усмрде од испљувака!

Председника Србије више интересује сопствена странка него држава (поздравила га ових дана Карла Дел Понте и пита да ли треба да пошаље неког да му “гаси угаљ” да му истера страхове). И има за то велки разлог. Јадник, у животу није успео ништа да заради и стекне, стан човек нема, али је зато рођен (богом дан) да буде председник Србије. Ако нестане његова странка шта ће и где ће. Још мало па би га Црква прогласила светим, на несрећу и у бога не верује па ће му и то измаћи.  Председник владе има слабо памћење па касно реагује. Наравно, и он сматра Србију својом очевином па понекад подели некоме део очевине,  по неку вилу на Дедињу. Срећа, није среброљубац да све задржава за себе.

Али има оних који нешто  знају, Председник парламента (иде по Европи и тужака сопствену земљу) и  министри тачно знају шта желе, (да се сами или неко њихов што пре и што више обогати, није важно на чији рачун, може и на рачун Србије, народ је вештачка творевина која никоме није потребна).  И то је превише. Замислите да и они ништа незнају.
Србијом, у стваи, валдају маргинали, мисли се на  маргиналне странке (а не на појединце)  за које гласају само укућани; дај боже и понеко од родбине,  и нико више. Као крпељи су. Једни уплаше Тадића да му је странка у опсаности ако их не узме уз себе (наравно са министарским местима) а други уплаше Коштуницу са истим  стварима.  И тако преживљавају свој живот крпеља од избора до избора и, најчешће нестану. Тако је нестала Грађанска странка, за коју нисмо знали кога више мрзи Србију или Србе. Додуше, били су толико паметни да покупе све оне које су одбациле друге странке и направили нову “једнодневку” (то су вам  фирме које живе један дан за обављаље једног посла, најчешће кримиалног). Нестала је странка Драшковића. Очигледан пример као један вођа може да уништи странку за кратко време.  И, опет Вук  велики паметњаковић, није знао како да сачува и ојача сопствену странку  али зато зна да све остале странке не ваљају ни пет пара и то је разлог да се појављује у срдствиам јавног информисања.
Нше странке, боље речено, наши назови политичари (странке су само друго име за њих) су као наши  певачи новокомпоноване народне музике. Изворну музику незнају, музички (политички) неписмени, незнају ноте, не умеју да певају, други им пишу текст, трећи аранжмане,  један има све то обарди “миксером” и бог те веселио,  дрмају политичком сценом Србије и сами себе све више и више уверавају  да без њих Србија не може да преживи. А нама остаје да се молимо богу да се после сто година појави на политичкој сцени Србије човек  коме ће Србија бити основни животни кредо и да ће радити и душом и телом на благо Србије.