Достојевски остао загонетка

Стваралаштво једног од најчитанијих свјетских писаца, Ф.М. Достојевског било је предмет многих проучавања и тумачења, па је само у Совјетском Савезу написано на хиљаде и хиљаде књига, од којих је створена и посебна научна дисциплина "Достојевсковједеније" (наука о Достојевском).
Послије рата и код нас и у свијету, повећало се интересовање за Достојевског и његово књижевно насљеђе, па су са руског преведене књиге неколико истакнутих познавалаца овог писца - "Достојевски" од Л. Гросмана, "Поетика Достојевског" од М. Бахтина, "Достојевски и Ниче" од Л. Шестова, "Дневник" А.Г. Достојевске и други.
Дио онога што су руски критичари забиљежили о ствараоцу који и дан данас изазива бројне полемике, уврстио је Петар Митропан у зборнику "Достојевски у светлу руске критике".
Први критичар који је осјетио изванредан таленат Достојевског био је Б.Г. Бјелински (1811-1848), најутицајнији критичар `40-их година 19. вијека, који је првим објављаним дјелима Достојевског "Двојник" и "Бедни људи", посветио неколико чланака. Бјелински је, пише Митропан, у њима запазио умјетничко оваплоћење Гогољеве школе - пажњу према малим људима, објективно приказивање животне прозе, социјалне узроке трагичних појава у животу, хумани однос према човјеку, заштити његовог достојанства, откривање племенитих особина и душевне љепоте људи на нижим степенима друштвене хијерархије.
- Велики критичар је високо оцијенио рани рад Достојевског управо због његовог реализма и хуманистичког одушевљења којим су била прожета дјела младог писца. Бјелински је указао и на карактеристичну особину талента Достојевског, способност да у најобичнијим свакодневним појавама пронађе трагичну страну. Карактеристика стварања младог Достојевског `40-их година, коју је дао Бјелински, остала је до дан данас основа каснијих оцјена Достојевског. Сјајни тумач Достојевског био је и млади критичар Н.А. Доброљубов (1836-1881), чије критике, као и његовог славног претходника, важе за класичне критичке обрасце у току 19. вијека - записао је Митропан у поговору публикације.
Однос Достојевског и његовог "брата по перу" М.Ј. Салтикова-Шчедрина, карактерисала је полемичка распра која одражава идеолошку подјелу двају главних друштвених и књижевних токова. Та борба нашла је одјека чак и у књижевним дјелима оба писца. Са друге стране, критика Н.К. Михајловског (1842-1904), социолога и идејног вође револуционарног народњачког покрета, ауторитативног књижевног судије `80 и `90-их година, била је уперена на социјално-психолошку страну стварања Достојевског. Главна мета његових удараца, са субјективно идеалистичког становишта, били су "Зли дуси" и "Браћа Карамазови".
Почетком овог вијека, поред поменутих, појављује се и друга струја, која доводи до препорода и откривања новог Достојевског, па он излази из кола славних реалиста 19. вијека - Тургењев, Гончаров, Островски, Писемски, Љесков, Салтиков-Шчедрин и стаје као симбол на сам врх уз Лава Толстоја. Литература о Достојевском обогаћује дјела Д.С. Мерешовског "Л. Толстој и Достојевски", Лава Шестова "Достојевски и Ниче", што је тада била веома популарна тема, А. Волински 1906. година пише књигу "Достојевски", а В. В. Розанов, студију "Легенда о Великом Инквизитору".
- Нити је Достојевски за живота казао своју посљедњу ријеч, нити је она о њему сада речена. Остао је загонетка и нама оставио велику загонетку. Када га називамо нашим "сапутником" и "савремеником", мислимо да нијесу узалуд око његовог имена стално кружили гласови и испредали се митови о његовој месијанској улози, о његовом "пророчанском" дару. Будућим истраживачима његовог стваралаштва, неће умаћи упадљива веза неких његових основних идеја са мрачним и трагичним манифестацијама универзалне море нашег времена: с тероризмом чији су идеолози високи интелектуалци. Достојевски као генијалан писац, гледао је даље од свог времена, у будућност и интуитивно можда наслућивао неке њене контуре - закључио је Митропан.