Правни положај три хришћанске светиње

Ни комунистички Устав Социјалистичке Републике Црне Горе није прописивао да цркве, манастири, црквене непокретности, мошти, светиње, утвари и друга покретна црквена добра представљају "народну, државну, општенародну, друштвену или интернационалну својину". У члану 12 Устава СР Црне Горе од 1963. г. прописано је да су "средства за производњу и друга средства друштвеног рада, као и рудна и друга природна богатства, друштвена својина. Располагање појединим средствима за производњу и другим стварима у друштвеној својини и друга права на та средства и ствари одређују се законом у складу с њиховом природом и намјеном". Тумачење ове норме ниједном правнику не представља нарочити проблем. Цркве и манастири никада, чак ни у најнегативнијим доживљајима и тумачњима различитих атеиста, нијесу доживљавани као средства за производњу. Таква својства, још је сигурније, нијесу могле да имају ни светитељске мошти, иконе, сасуде, реликвије, црквене књиге и свештеничке одежде. Православне цркве и манастири и све оно што им је вјековима припадало и припада представљале су по ондашњем и представљају по данашњем државном законодавству својину Митрополије црногорско-приморске. Ни три хришћанске светиње у том погледу не представљају изузетак.
На становишту да цркве и вјерске заједнице и њихови органи, који су конституисани по канонима и унутрашњим вјерским правилима (шеријатском праву, статутима и сл.), имају својство правних лица у грађанском праву стоји и Закон о правном положају вјерских заједница СР Црне Горе од 28. фебруара 1977. године ("Службени лист СР Црне Горе", бр. 9 од 5. априла 1977.г.). Ставовима 4 и 5 члана 2 поменутог закона прописано је да "све вјерске заједнице уживају једнака права и имају исти правни положај. Вјерске заједнице имају својство грађанско-правног лица". Важан је и став 2 члана 4 којим је прописано да "дјелатност вјерских заједница мора бити у складу са Уставом и законом".
Интересантно је да су све ондашње републике у СФРЈ имале идентичне законе о правном положају цркава и вјерских заједница, а према тумачењу неких правника из Црне Горе, као и становишту Уставног суда Црне Горе (посједујемо више докумената о томе, али их овдје због скученог простора не наводима), овај закон је и даље на снази и по њему је анатемисани и проклетству предати распоп Мираш Дедеић, да подсјетимо, 17. јануара 2000.г. у цетињској полицији регистровао своју псеудо-религиозну организацију. Да ли је могуће да данас један општи правни закон важи за једне, а не важи за друге? Наравно, да је немогуће, јер је основно својство закона да једнако дјелује према свима (ерга омнес).
Дакле, све цркве и вјерске заједнице у Црној Гори, па и Митрополија црногорско-приморска, према позитивном законодавству имају својство правних лица и правно своју покретну и непокретну имовину која је заштићена уставом и законима Црне Горе, али и међународним документима и то је, у случају три светиње, једина важност међународног права. Међународни документи имају за циљ да штите законитог власника од злоупотреба националне судске власти. Ратификацијом Европске конвенције о људским правима и пријемом у Савјет Европе у Црној Гори је призната и надлежност Европског суда за људска права у Стразбуру. Не постоји међународно-правна норма која се бави светињама било које вјере, па ни православне. Замислите када би данас свако покренуо поступке да се мошти светитеља мимо Божје воље селе са мјеста на мјесто. Онда би из Црне Горе морале да оду мошти Светог Василија Острошког у Херцеговину, Светог Арсенија Сремца у Срем, а кренули би и дјелови моштију Светог Апостола Луке, Светога Свештеномученика Харалампија, Свете Мученице Февроније и свих оних светитеља чије се цијеле мошти или њихови дјелови чувају у православним храмовима у Црној Гори, а који генетски нијесу везани за ове просторе. Не би боље прошле ни мошти Светога Трифуна (Трипуна - како га називају римокатолици) - и оне би морале негдје на пут. И овог светитеља славе и православни и католици, а у Котор су стигле захваљујући Византији и Цркви од Истока.
Правни положај три светиње - честице Часног Крста, деснице Светог Јована Крститеља и иконе Богородице Филермосе је неспоран и више него јасан - оне су, по Божјој вољи, поклоном краља Петра ИИ Карађорђевића (који је имао право да даје, а Митрополија је имала право да прима поклоне) својина Митрополије црногорско-приморске. Државину над иконом Богородице Филермосе, захваљујући нелегалном акту тајне полиције, у овом моменту има Народни музеј Црне Горе. Икона Богородице Филермосе се мора сјединити са друге двије светиње у православном храму или договором са управом Народног музеја или покретањем својинске тужбе пред надлежним судом, а терет доказивања припада Митрополији црногорско-приморској што, на основу напријед цитираних докумената и протумачених уставних и законских норми, неће бити тешко. У тај храм ће моћи да уђе сваки човјек без обзира на расу, пол, нацију, вјеру, а обред и служење, свиђало се то некоме или не, једино може бити православно.