Са нама су Бог и Путин

Са небеса упекла Божја муња, а зебња и те како стеже. Увукла се у сваки дамар народа сјеврне Косовске Митровице, након морбидног предлога оног Финца.
- Баш тако... Ни случајно немој име да спомињеш том несоју, молим те - каже Драган Милићевић, службеник у митровичкој Електродистрибуцији. Немој, барем да ја то чујем.
- Само ми знамо како овдје опстајемо. Тешко је, истина, али истовремено се осјећамо и веома узвишено.
Овдје је Србија рођена. Ово је најсветији дио територије који имамо, и зато комшије Албанци нека не живе у заблуди да ће добити и педаљ српске покрајине. Финац о коме је ријеч, не може нас заплашити. Са нама су Бог, Русија и Путин. Други нам нико и не треба. Уосталом, бранећи Космет Србија брани међународно право, част и срозани углед и упрљани образ Уједињених нација – прича Драган, иначе отац троје малољетне дјеце. Нема узвишенијег осјећаја него опстајати на Космету и када вам се овдје роде дјеца и одрастају учећи непосредно ко смо и што смо, и шта за нас значи овај простор – каже наш саговорник.
Приближавамо се мосту на Ибру који дијели Митровицу на јужни (у којем живе Албанци) и сјеверни дио. Ево девојчице, снебива се, затеже корачиће.
- Приђи злато, реци овим новинарима шта је нама наше Косово - каже јој мајка, која је пролазећи поред нас чула да смо из Црне Горе, и да смо дошли са намјером да пренесемо утиске овдашњих Срба.
Дјевојчица на лице намиче израз озбиљности одраслог човјека, па ће, по мало дрхтавим гласом, као из топаЧ
- Косово је ода нашег постојања. Метохија је химна нажих живота. Косово и Метохија једно без другог не могу. Не, не може Космет ни без остатка Србије. Космет је смисао наше будућности ...
Продужавамо пут Грачанице, окружене арнаутском мржњом. Свраћемо и у Приштину. Драган Милићевић нам прави друштво. Пробали смо, послије дуже времена и чувено пећко пиво у башти хотела Гранд у центру главног града српске покрајине. Сложили смо смо се да је истог квалитета као и некада, иако у новој амбалажи са албанским орловима у првом плану. Циркали су, и те како, са нама и странци који су нас обезбјеђивали. Најзад, стигосмо у Грачаницу. Овдје нема стопе гдје се не говори о будућности Космета. Свака реченица, као божур у туђем житу - метафора. Ко год дође пита овај народ, овдје Остајете ли?
- Него шта! Ово је бре наше и ничије више! Зар може перверзни злочинац Буш да поклони овим злотворима територију која није америчка – бруји двадесетогодишњи Јован, студент Правног факултета, којег смо затекли у Долчевити - главном састајалишту овдашње омладине. Каменују, пуцају, чуда чине арнаути. Може им се, каже овај момак, јер им је Америка дозволила да масовни убица Агим Чеку буде предсједник Владе Косова. Но, и то је пролазно, тиха вода бријег рони... Ничија није горела до зоре, па неће ни њихова.
- Е, шта ћемо, ако буде независно - каже нам. - И мене то сви питају. Ја ћутим. Шта да кажем, кад памтим зло. Никад добро од ових наших комшија. Њихова мржња је немјерљива. Они је гаје, одржавају, а ови што кобајаги чувају мир, сами им нуде руке да нас заједно даве.
Данас је Грачаница уточиште многим несрећним људима са Космета. Са овдашњим породицама чији су коријени вјековима дубоки - има више од 10.000 душа, а гравитира још и до 20.000 из околине.
То је, значи, око 30.000 људи упућено на ову српску заједницу.
Овдје често прелиставају Конзулска писма Милана Ракића из 1906. године. Конзул и пјесник који је оставио о Симониди стихове, као наук (Ископаше ти очи, лепа слико), писао је из Приштине, тадашњег турског царства. Са очајањем мора човек мислити на будућност нашега народа, ако нам овакво стање потраје још које време. Са свих страна чују се гласови очајања, па и од оних који су ту да помогну страдалницима.
- Заправо, ови странци овдје не знају ни зашто су дошли. Али, свакако, знају монструми који су их послали да нас окупирају - каже Власто Вулић, који се у Грачаници бави угоститељством. Манастир Грачаница, једна од највећих хришћанских светиња, слажу се овдје сви одреда, такође их обавезује да остану и опстану.