Евро: игра прелази у завршницу?

Криза је довела зону евра на ивицу опстанка, прогласио је председник Европске уније Херман ван Ромпеј. Опрезнија у оценама је немачки канцелар Ангела Меркел: Не мислим да постоји опасност по зону евра. Ипак, њена недавна иницијатива коју су колеге одбациле сведочи о обратном. Она предлаже да се утврди процедура банкротства за поједине државе са јединственом европском валутом. Зашто да се поставља слама за алијансу која је доброг здравља?
 

Недавни неуспех око усвајања буџета ЕУ подстакао је европске експерте на нове прогнозе. У њима је само песимизам. Све последње године руководство ЕУ мирно је посматрало како многе владе живе на високој нози. Јефтин новац плус гаранције од стране богатих држава могу да размазе. Појавило се уверење да ће у случају потребе све некако проћи, земље економске локомотиве неће дозволити слабим парнтерима да се сурвају у провалију. Ова расположења нису искорењена: до данас национални егоизам превалдава над осећањем одговорности за судбину зоне евра.
 

Заиста да ли је игра са евром ступила у завршницу са нејасним исходом, како тврде европски скечтици? Наше питање упућено је директору Института за финансјска тржишта и примењену економију Финансијске академије при влади РФ Јакову Миркину.
 

Судбина евра је неизвесна. Постоје значајне разлике на нивоу зрелости између индустријских земаља Европе и оних које су до недавно биле у развоју. Између осталог и у нивоу финансијске зрелости. Зато је судбина евра питање да ли ће овај мотор имати доста снаге да економије пре свега Немачке, Француске, сачувају земље са перферије од проблема са којима су се суочиле. И друго: да ли ће Европска централна банка водити прилично избалансирану новчану политику како би одржавала ликвидност оних земаља које су превише оптерећене дуговима? Да ли ће бити довољан онај стабилизациони фонд који је направљен у зони евра? Све то су велика питања. И одговор на њих зависи од тога колико су акутни шпекулативни напади на дужничке обавезе проблематичних земаља.
 

Размаженост лаким новцем и осећај уверености да ће те у сваком случају извући из јаме, није ли то створило основу за кризу?
 

Са једне стране, осећај финансијске безбедности, када се налазиш у великом друштву и поред тебе су велике земље, које могу да те извлаче, говори Јаков Миркин. Са друге стране, сличне праксе није било. И обавезе ових земаља лако су финансирала тржишта. Без обзира на ниво задужености, оне су добијале као развијене индустријске земље високе кредитне рејтинге. Овде је пре проблем лакоће финансирања на берзама дугова. Јасно је да земља са дугом и од 30% унутрашњег бруто производа, и 50, чак 70%, може лако да постоји ако берзе лако рефинансирају дугове и камата није превисока. Зато ситауција пољуљане равнотеже, када берзе почињу да нападају час на једну, час на другу страну, када се појављују високе суме на основу ових обавеза, она је необична. Овде постоји изазов за зону евра и она мора да одговори на њега. Део прихода једних земаља треба расподелити за потребе других. Да видимо какав ће одговор бити дат на ове изазове.
 

Одговор за сада заиста није сасвим јасан. Санкције за непоштовање буџетске дисциплине за сада се још ни једном нису строго примењивале. А спремност да се пружи рука помоћи онима који су навикли да рачунају на друге и даље постоји. Мада земљама локомотивама попут Немачке досадило је да помажу другима да излазе из беде. Само претња од ефекта домина и краха ЕУ тера их да бирају утабани пут.