Куба на прагу нове економске политике

Грађани Кубе 1. јануара су дочекали годишњицу револуције, која је у Латинској Америци представљала први корак на путу трансформисања друштва на принципима социјалне превичности. Под утицајем Кубе на Латиноамеричком континенту појачано је одбацивање диктата САД и ојачан покрет за прелазак на самостални пут развоја.
 

Ако данас говоримо о радикалним социјалним променама у Венецуели и Еквадору, о политици одбране националних интереса у Бразилу и Аргентини, низу других земаља, истовремено схватамо да су ти и други помаци у свести људи и, што је још значајније, чињењу Латиноамериканаца тешко били могући без примера Кубе, која је извојевала победу у борби против експанзионизма САД.
 

Достигнућа Кубе позната су широм света. Острво Слободе у погледу социјалног осигурања претиче већину својих суседа на континенту. ОУН је својевремно признала искуство Кубанаца у ликвидацији неписмености као узор за све земље у развоју. Кубански систем здравства по многим показатељима раван је, а каткада и превазилази оно што је у тој области створено у САД. Сем тога, десетине милиона Американаца и дан – данас, без обзира на све напоре Барака Обаме, лишено је доступа здравственој заштити. А на Куби се сви грађани лече квалитетно и бесплатно.
 

Блокада и криза

Истина, говорити о „просперитету“ кубанских грађана за сада није могуће. Један од основних разлога за такво стање крије се у политици Сједињених држава. Пре пола века, 19. октобра 1960. године, влада САД је увела Куби трговински ембарго, коме је било суђено да постане најдужа економска блокада у историји човечанства.
 

Па ипак, изоловавши на пола столећа омање острво од највећих економија планете, САД су на парадоксалан начин доказале ону исту тезу коју су увек желеле да демантују. Испоставља се да се и у „глобалном“ свету може живети у скоро тоталној изолацији од језгра савременог светског система.

Једно време било је уобичајено сматрати да Куба у условима блокаде опстаје искључио захваљујући помоћи Совјетског Савеза. Међутим, ево протекло је већ скоро двадесет године од како СССР не постоји, а Куба и даље живи. С једне стране, појавили су се нови партнери, пре свега Кина и Венецуела. С друге стране – непријатељи Хаване очигледно су потценили могућности кубанских власти у мобилизацији унутрашњих ресурса, подједнако као и степен оданости велике већине Кубанаца својим лидерима.
 

У сваком случају, рачуница деветорице америчких председника који су смењивали један другог да ће се режим Фидела Кастра распасти због економских неприлика, није се оправдала. А намети у тој политици су постепено повећавани. Најпре се владајући у САД у тренутку доласка на власт Фидела Кастра 1959. године председник Двајт Ајзенхауер „побринуо“ да обустави амерички туризам и уведе ембарго на увоз кубанског шећера. Потом је председник Џон Кенеди, увидевши да Кубанце није уплашио застој њихове економије због немогућности да у САД купују резервне делове за машине америчке производње, прешао на упаде кубанских „добровољаца“ и потпуну поморску блокаду. Од 1963. до 1977. године важила је забрана путовања грађанима САД на Кубу. За време Џимија Картера забрана је укинута и појавиле су се наде у дијалог, али су оне убрзо заборављене – нови председник Роналд Реган је обновио 1981. године стару забрану, која је уз извесне изузетке, опстала и до дана данашњег.
 

Треба рећи да ембарго и забране на путовања нису нарочито популарни у јавном мнењу САД, нарочито оном његовом либералном делу. Зато недавна одлука председника Барака Обаме да продужи на још годину дана санкције тешко да ће повећати његов рејтинг у редовима његовог сопственог либералног електората, који се претходно порадовао укидању забране на телефонске разговоре и на путовања родбини, која је остала на острву Слободе.
 

Светска финансијско-економска криза, заједно са природним катаклизмама, још је више искомпликовала стање на Куби. Ако је у пређашњим годинама БДП износио 5 – 7 процената, у 2010. години он је изнео тек нешто више од 2 процента. Смањен је за један ниво и прилив од извоза, пошто је цена никла (основни кубански извозни производ) пала за преко два пута, а смањен је и извоз цигара и рума. Настали су проблеми и у сфери туризма: туристи долазе, али пара на острву троше мање него раније.
 

План реформи

Разуме се, 2 процента – то није онај раст са којим би се могло рачунати на озбиљно побољшање благостања народа. Зато су владајућа Комунистичка партија Кубе и влада зацртали озбиљне мере у правцу модернизације економије, укључујући и низ промена у социјално-имовинским односима. На свенародну дискусију изнет је Нацрт праваца социјалне и економске политике.
 

Прграм владе, између осталог, предвиђа смањење преко 500 хиљада чиновника изузетно рогобатног државног апарата. Паралелно се предвиђа да се издају дозволе за отварање малих приватних предузећа у 187 грана. Једна од мера, усмерених у правцу оздрављења економије, биће и смањење супституција државним предузећима и одустајање од дела социјалног пакета.
 

Предвиђа се укључивање у обраду до сада некоришћеног земљишта, ликвидација предузећа која послују са губицима, смањење превеликог броја запослених у државним установама, повећање продуктвности и дисциплине рада, диверсификација извоза. Истовремено власти намеравају да стимулишу развој предузећа са мешовитим капиталом (али са контролним пакетом акција у рукама државе), кооператива, личних пољопривредних газдинстава, стимулисање индивидуалне радне делатности. Предвиђе се и одобравање кредита недржавном сектору.
 

Како истиче председник Кубе Раул Кастро, дошло је време да се „обнови кубански економки модел“. Са своје стране, лидер кубанске револуције Фидел Кастро је крајем августа у интервјуу америчком часопису The Atlantic говорио о томе, да држава у „кубанском моделу“ игра „изузетно велику улогу у економском животу земље“.
 

И заиста, држава на Куби контролише преко 90 процената економије, али та контрола није увек довољно ефикасна. Зато су потребне промене. Међутим, промене не значе и одустајање од социјалистичког избора.
 

Амерички левичарски публициста Стивен Гованс пише да се „на Куби... значајан део социјалистичког модела мора жртвовати зарад опстанка“. Међутим, тешко да се доминација свудприсутне бирократије може сматрати делом „социјалистичког модела“. Требало би говорити о нечем другом: својевремено је, понављајући не баш најбоље искуство социјалистичке изградње у СССР, на Куби спроведена тотална национализација, која се услед ниског нивоа органске изградње капитала преточила у подржављење свега и свачега.
 

Свенародно разматрање Нацрта праваца социјалне и акономске политике биће окончано крајем фебруара 2011. године. Примедбе и предлози учесника дискусија биће сумирани и презентовани на разматрање делегата VI конгреса Комунистичке партије Кубе, који ће се одржати у другој половини априла идуће године.
 

Данас се доста говори о томе, да се „комунисти – ортодокси“ могу супроставити реформама браће Кстро. Ради се о извесном делу чиновника, мада ће се у тај отпор највероватније укључити и други. Међутим, има наде да неће ти људи одређивати судбину социјално-економских реформи на Куби.
 

Реформе, усмерене у правцу спасавања социјализма

А у то да су реформе потребне, не треба сумњати. Маријела Кастро, кћерка председника Кубе, изјавила је крајем јула у интервјуу немачком часопису Dеr Spiegel: „Наш народ се држи кубанског модела социјализма, али је сада неопходно побољшати тај модел. Ми смо прилично самокритични да би смо то и схватили, а такође и то, да је нашем народу потребно више флексибиности и слободе. Како се то може урадити – сада се о томе дискутује у низу комитета. То је спор процес, али помака има“.
 

По њеним речима, Куба је још увек „сиромашна земља. Већина Кубанаца одлази из земље само зато, што се нада да ће се обрести у бољим условима у економском смислу. Зато су нам и потребне промене. Ми морамо да уводимо примамљивије за младе људе принципе, како би им економски било повољније да остану, него да оду. Нама су потребни економски раст и повећање квалитета живота за све“.
 

А шта о свему мисли Раул Кастро лично? Економске реформе, које је најавило руководство Кубе, нису усмерене у правцу укидања социјализма, већ имају за циљ да учврсте постојећи систем. То је Раул Кастро изјавио 19. децембра на пленарном заседању парламента у Хавани. У свом говору у парламенту, Раул Кастро је позвао Кубанце да подрже прокламоване промене.
 

Реформе, које почињу на Куби, заиста подсећају на „нову економску политику“ у Совјетској Русији 20-их година XX века. Нама остаје само да пожелимо, да кубански реформатори успеју у започетом послу.

Владимир Нестеров,