Мудрост Валентина Распутина

21. јануара у престоници Русије Патријарх Московски и све Русије Кирил је одржао церемонију награђивања добитника премије Међународног фонда јединства православних народа. Међу онима који су удостојени тог звања налази се исткнути писац, 73-годишњи Валентин Распутин. Он је награђен за допринос руској националној култури.
 

Дела писца помажу да се формирају високи морални приоритети у савременом друштву, тако је речено у предлогу Валентина Распутина за награду. А то је врло сложена мисија – одбрана моралних оријентира. Она се базира на осећању за праведност и правду. Не тренутне правде, случајне, већ вечне, понекад сурове, оне која не застарева. Његов књижевни хлеб горчи, он је без префињености, али свеже испечен и без мириса буђи. Тако говоре о стваралаштву Валентина Распутина критичари.
 

Још у својетско време, почев од 70-их година, проза овог писца из сибирског града Иркутска постала је огледало духовности његових савременика. Каријере, успех, везе, положај у друштву, тврди Распутин, не могу да буду одређујући, ако је човек изгубио нит поколења, ако је заборавио своје корене. О томе говори његова повест Последњи рок, која се појавила 1970. и постала једна од кључних у његовом стваралаштву. Може се рећи да је она о сваком човеку који живи на земљи, зато што су сви људи деца својих мајки. Веза мајке и деце даје им снаге и љубави, води их кроз живот. Повест, као уосталом и друга прозна дела Распутина, преведена је на десетине страних језика, између осталог на најраспрострањеније – енглески, шпански, немачки, француски... Почев од Последњег рока, све што је изашло из Распутиновог пера постајало је не просто чињеница из књижевног живота, већ догађај јавног живота, истиче угледни критичар Лав Анински.
 

Прве ствари писца су дале сигнал, каже експерт, да он познаје народни карактер не тако како је уобичајено у традиционалној совјетској класици. Било је уобичајено сматрати да живот прекраја паметне људе који су студирали, који су прошли градску школу и они, ослањајући се на народну масу која им верује, мењају реалност. А Распутин је рекао: не, без ваших паметњака у природи сеоског човека је таква мудрост која му не дозвољава да пропадне.
 

Сеоска проза је мој језик, моја тема, тврди писац. У њој се не може фалширати. Јунаци Валентина Распутина који је сам родом из сибирског села, саткани су од најупечатљивијих црта националног карактера – мудрог, слободољубивог, час бунтовног, час суздржаног и увек врло стаменог.
 

Између осталог, Валентин Распутин на известан начин посебно осећа природу. Као да је тајно повезан са тајгом и реком. Управо Ангара, по речима писца, мајчински га је напојила и нахранила у детињству, напричала му бајки, умила страдалничке сузе, а на крају крајева научила језику. А језик Распутинових дела је ризница руске књижевности, права чипка. Очување живог, пунокрвног руског језика, исто као и очување природе, за писца у многоме представља смисао живота. И зато управо Валентина Распутина земља види међу иницијаторима кампање за заштиту језера Бајкал од загађивања. Управо он, те либећи се да се прочује као ретроградан, залаже се против пада морала. У друштву где под притиском материјалних блага духовне вредности почињу да одступају у други план, Валентин Распутин осећа се некомфорно. А после неуспешног покушаја да уђе у власт у време перестројке, пикушаја који ништа осим разочарања није донео, Валентин Распутин као прозаик отишао је са књижевне сцене. Периодично се појављује његова публицистика, као подсећање на младе године, када је после завршетка универзитета радио као новинар... Али и то ретко. Ипак усамљеништво нимало не смањује морални и уметнички ауторитет који је заслужио писац.