Руска звона: на Земљи и на небу

3. фебруара у Москви је почела с радом годишња изложба-сајам „Црквена звоњава звона“. А недуго пре ње руководилац престоничке школе звонара Илија Дроздихин је на конференцији за штампу испричао како руски мајстори за звона спајају традицију ове православне уметности с новим могућностима и с новим проблемима, које поставља наше време.

Пре свега, важна је припрема професионалних звонара, пошто је звонарска традиција, прекинута у атеистичко совјетско време, практично била изгубљена, - истиче Илија Дроздихин.

Школа се не бави само обуком, - каже стручњак. – Ми помажемо храмовима да окаче звона, у изградњи звоника, контролишемо поступак изливања звона. Заправо, идеја за организацију школе звонара појавила се управо у вези с овим. Почели су да нам се обраћају људи с проблемом: наводно су научили да изливају добра звона, а стручњака, који зналачки могу да користе комплет звона, нажалост, има врло мало. Јер руски звонарски стил је најбогатији и у суштини, он је уникалан.

Његова непоновљивост је у томе што звонари користе велики број звона – до петнаест. Огромна звона, која звуче тешко и ниско дају уједначен звук, на чијем фону мала звона одзвањају у различитим ритмичким „обрасцима“. И ту је врло важан моменат импровизације, зато што пракса „механичког звона“, која се примењује у иностранству, кад се на звоницима монтирају компјутерски системи и кад се звона могу покренути чак и уз помоћ мобилног телефона – таква пракса је за православно звоно немогућа. Међутим, направљени су „пултови за управљање“ до којих долазе конопци, везани за језичке звона. И тада један човек уз помоћ ножних педала, надланица и лактова може да ствара сложено звучање.

Звоњава звона је позив на молитву, - истиче звонар Илија Дроздихин. – Звонари, импровизујући, откривају душу. То је живо начело и чини смисао нашег звучања звона – својеврсна проповед уз помоћ звона.

Уосталом, звоњава звона у Русији није имала само богослужбену функцију: њом су поздрављани високи гости и упозоравало се на приближавање непријатеља, позивало се на народна сабрања и објављивала се мобилизација, чак се упозоравало и на невреме, на пример, на мећаву, - прича Илија Дроздихин.

Код нас се појавила идеја да се обнови такозвана звоњава за мећаву, која је у старо време путнике, који су залутали за време мећаве и олује, усмеравала према храму, где је човек могао да сачека да непогода прође. Данас се ова природна непогода може упоредити, на пример, с проблемом гужве у саобраћају. Звоњавом звона можемо да позовемо возаче да сачекају да прође време највеће гужбе у храму, како би дошли себи, размислили о вечнодти, помолили се.

Тешко је рећи како ће возачи реаговати на тако неочекивану понуду, али сами звонари већ преговарају с настојатељима храмова о могућности „звоњаве за гужву у саобраћају“, специјално ударање у звоно учи се у престоничкој звонарској школи.

Засад се звона „спуштају с неба на земљу“ – у буквалном смислу – углавном за време концерата и фестивала. И то се дешава прилично често, истиче Илија Дроздихин. Појавила се чак и реч „звонизам“, којом се означавају и концерти звона, који се одржавају у окриљу Цркве – они не противрече богослужбеној пракси – и фестивали звона. Постоји тенденција да се звук звона користи на свадбама, комерцијалним манифестацијама...