Станиславски као лик „нове драме“

„Не верујем!“ – чувена реплика великог позоришног реформатора Константина Станиславског недавно се појавила на московским плакатима. То је назив нове представе, која је режирана на сцени престоничког Драмског позоришта, које такође носи име Станиславског.

Комад је по наруџбини позоришта написао руски драматург Михаил Дурненков – представник такозване „нове драме“. Он обично пише о проблемима своје генерације – генерације 30-годишњака, чији је свесни живот почео у вреем озбиљних социјалних, економских и политичких промена у Русији. Ни из далека не могу сви да пронађу себе и своје место у животу у тим условима.

Главни јунак представе „Не верујем!“ је наш савременик, који се, као и Станиславски, зове Константин. Некада је радио у позоришту, затим је отишао у пословне воде. Међутим, у време разочарења и депресија Константин поново одлучује да се бави позориштем. Он поставља на сцену познату књигу Станиславског „Мој живот у уметности“. Међутим, дошавши до финала Константин постаје свестан да треба да направи представу о сопственом животу, да осмисли своје стваралаштво. И он тада сам себи каже: „Не верујем!“

У интервјуу за „Глас Русије“ Михаил Дурненков убеђено изјављује: „Станиславски нам помаже да схватимо саме себе и данашњицу.“

Проблеми, с којима се сусретао Станиславски, постојали су у сва времена, - каже драматург и објашњава: Експериментатор, реформатор, новатор, среће се у позоришту с конзервативизмом. Позориште је врло конзервативан систем. И данас иам људи, који не виде ново, кријући се иза имена Станиславског. Они иду насупрот његовим идејама, издају га. А управо он је био за ново, неиспробано, покушавао је да начини корак напред, с правом на грешку, с правом на неуспех.

Вршњак драматурга и режисер представе Марат Гацалов је такође напустио традиционалне режисерске методе. Он позива гледаоце директно на сцену, која је претворена у „меморијални музеј“. На пример, овде се може дотаћи позоришна фотеља стара сто година и човек може да се загледа у лице Станиславског на портрету. Ето тако, с позоришне бине, публика гледа салу, у којој се одвија радња, где се преплићу судбине великог Станиславског и његовог двојника из данашњих дана. Размишљајући овим поводом, драматург Михаил Дурненков каже:

Тешко је поредити Станиславског с било ким. Племићка богата породица, благонаклони родитељи, који су му помагали целог живота, детињство засићено позориштем, младост, ране представе – све га је то хранило и помагало му је у ономе чиме се бавио. У савременом животу нема таквих изданака, нема тако богатог тла, зато што сви људи, који се баве позориштем то чине упркос нечему, а не захваљујући нечему. Међутим, постоји и тачка пресека са савременом стварношћу, - тврди драматург. – То је ирационална вера у позориште, у његову могућност да у тренутку катарзе помири човека и космос. Позориште ово чини, то је уткано у само његово постојање. И због тога људи полажу живот на олтар уметности.

Представа „Не верујем!“ омогућава човеку да још једном дотакне оне „културне слојеве“, који су стечени у току века, који дели јунаке комада – Константина Станиславског и његовог данашњег двојника.