Наполеон Бонапарта: од пилета „Маренго“ до сочива изгнаника

Како је писао Александар Дима, Наполеон није био гурман, али је желео да сваки велики чиновник царства то буде. Можда је самом Бонапарти у мисли да постане гурман сматрала мисао, која га је прогањала, да ће с 35-40 година постати дебео.

Једино француски војник може да ратује на празан стомак, хвалио се Наполеон. Ова тврдња је спорна, али је војницима у Наполеоновим ратовима понекад заиста било тешко. И Наполеон је демонстративно делио с њима тешкоће живота у покрету. Седећи заједно с гренадирима код ватре император је пекао кромпир, који би донели војници и делио га својим ађутантима. Тако се рађала легенда.

У ствари, Наполеон је чак и у походима јео из златних посуда, увек је имао бели хлеб, добру говедину или овчетину, пиринач и пасуљ или сочиво, јео је омиљено поврће. Волеоје топлу чорбу и кувану говедину. Император је јео врло брзо, није волео да проводи за столом много времена. Више је волео сопствене руке од виљушке или кашике. Омиљена му је била једноставна храна: пасуљ, сочиво, печена овчетина, фаширане шницле, печена кокошка. Наполеон је могао да заврши ручак парчетом пармезана или рокфора. Ако је јео воће за дезерт, тоје било веома мало – четвртину крушке или пар зрна грожђа. Наполонов слуга се сећао да је од вина император пио само Шамбертен и ретко вез воде, пошто није волео вина и није био њихов познавалац. У прогонству на острву Свете Јелене пио је кларет.

Он није обогатио анале гастрономије, писао је о Наполеону Дима-отац. Међутим, у савременој руској кулинарији постоји минимум једно јело повезано с именом француског императора. Ради се о торти од неколико слојева „Наполеон“. Сматра се да је појава овог дезерта повезана са стогодињшицом истеривања Наполеонове војске из Русије, која је обележена 1912. године. Наводно, поводом јубилеја појавио се троугласти колач, који је требало да подсећа на познату троугласту капу Наполеона. Уосталом, постоји мишљење да назив овог кондитерског производа потиче од италијанског града Напуља. Било како било, има и других јела, повезаних с именом француског императора. На пример, у Британији се као резултат Наполеонових ратова појавило слатко јело „Наполеонова ребра“.

1800. године, у близини села Маренго у северној Италији одиграла се битка између француске и аустријске војске. У гастрономској историји овај бој је оставио траг у виду познатог јела „пиле Маренго“. Освојивши једну од својих најсјајнијих победа конзул Француске, Наполеон Бонапарта, који није јео пре битке, захтевао је да му се после борбе што пре припреми нешто за јело. Његов кувар је успео да набави кокошку, неколико јаја, парадајза, црног и белог лука, трава, маслиново уље и рачиће. Кувар је кокошку исекао сабљом на делове, пропржио их је на уљу, направио је сос од парадајза, црног и белог лука, додавши мало коњака из наполеоновске чутурице, скувао је ракове, испржио је јаја и послужио их је као прилог на комадићима хлеба из војничке порције.

Прича се да се јело јако свидело Наполеону и да је због велике битке коју је добио, почео да га сматра срећним. И управо зато је, кад је кувар решио да побољша јело додавши му бело вино и печурке, и изоставивши ракове, Наполеон захтевао да састојци буду управо онакви, какви су били после победе код Маренга. У Француској се пиле Маренго данас спрема без ракова, али у Пијемонту радници ресторана у знак поштовања историјске традиције користе ракове.

Легенда гласи да је пре битке код Ватерлоа императору послужено пиле Маренго без ракова – испоставило се да је то наводно лош предзнак: битка је изгубљена.

Људи, који су видели побеђеног Наполеона у данима његовог прогонства, сећају се да се јело заробљеника Енглеза понекад састојало од јела од сочива. Енглески стражари су се подсмевали храни Бонапарте, говорећи да код куће у Енглеској сочивом хране коње. Са своје стране, то је веселило самог Наполеона. Али, свргнути освајач није имао често прилику да се весели.