Петар Кончаловски: Апсолутни сликар

Ако нема боје, нема слике – тако је тврдио познати руски сликар Петар Кончаловски. 21. фебруара прославило се 135 година од рођења тог мајстора портрета и пејзажа, оснивача руске авагнарде, и истовремено званично признатог академика сликарства, аутора преко 5000 слика. И што је прилично важно, представника снажне уметничке династије, која и данас заузима кључно место у култури Русије: довољно је навести имена сликарових унука – филмских режисера Никите Михалкова и Андреја Кончаловског.

Славу је Петар Кончаловски стекао моментално – 1910. године, после учешћа на првој изложби уметничког удружења Жандар каро. Већ сам назив изложбе био је изазов васпитаном друштву: жандаром каро у то доба називали су картароше преваранте, уз то и робијаше, пошто је њихову одећу „украшавао“ ромб. А и сама изложба је изазвала шок! Не може лице да буде љубичасто, а руке зелене, викали су посетиоци. Историчар уметности московске Третјаковске галерије Ирина Вакар додаје:

Људи су истрчавали, хватали се за главу, викали да су доспели у лудницу – говори Ирина Вакар. Много је било написано фељтона о томе да је неки човек довео на изложбу своју трудну жену, њој је позлило, и она само што није родила.

У целини, манифести нове уметности коју су представљали учесници Жандара каро, а међу њима осим Кончаловског били су чувени сликари као што је Фалк, Машков, Гончарова и Ларионов – одјекнуо је јарко и епатирајуће. Малевич, који је такође био члан овог удружења, говорио је да је на тој изложби сликарство личило на разнобојни пламен.

За Петра Кончаловског учешће у групи Жандар каро био је почетак експеримената са бојом и формом, које је он наставио у току читавог живота. А проживео је 80 година, при чему тачно половину у царској Русији и половину при совјетској власти. Ничим другим осим сликарства није се бавио, подсећа историчар уметности из Петербурга Јевгенија Петрова. И за разлику од многих колега у уметности, репресијама од стране комунистичких власти није био подвргнут.

Експерт Петрова говори да уметника нису затварали, нису проглашавали за формалисту. Зато је и настала својевремено тврдња да је он друговао са совјетском влашћу. Али прошле су године, сада већ постоји могућност да се објективно погледа на стваралаштво овог уметника. И постало је јасно да је он апсолутни сликар, од почетка до краја. Он није имао страст ка неким коњуктурним сижеима у принципу. Ако је сликао, на пример, портрет јунака Великог Отаџибнског рата Јумашева, за који је између осталог добио Стаљинову награду, то је потресно сликарско дело, где човек није представљен са патосом. Кончаловски, закључују експерти, остајао је човек који воли природу, натуру, сликарство као такво.

У руском сликарству нико боље од њега није престављао на пример, процветали јоргован, снажне храстове. Он је и портрете сликао на отвореном, тако је великог композитора Сергеја Прокофјева уметник представио као седи испод дрвета у топло лето. Чак у сликама по наруџбини, поводом одређеног историјског датума, као на пример на недавно пронађеном огромном платну Купање црвене коњице, насликаном поводом десетогодишњице Црвене армије, Кончаловског је тешко оптужити за коњуктуру. Прелепи младићи на лепим коњима... Вероватно би исто тако они деловали у време Древног Рима. Кажу да је својевремено уметник одбио да слика портрет Стаљина – он принципијално није радио по фотографијама, само према моделу.

За живота изложбе Кончаловског много пута су организоване у иностранству, па и сам је много путовао. А у домовини, у Совјетском Ставезу, уметник је био удостојен ауторске иложбе већ у позним годинама, нешто пре смрти.