Још један Пакт за стабилизацију зоне евра

Тачно за недељу дана у ЕУ ће ступити на снагу Пакт за подршку евра. Зони евра су потребни потпорни материјали. Такве треба да буду реформе у проблематичним државама. У онима које су успеле да се сакрију под финансијским кишобраном и онима које балансирају на ивици преласка из дужничке кризе у дефолт. Увећава се и стабилизациони фонд ЕУ. Пакет мера био је претходно одобрен на наредном састанку од стране шефова држава и влада. Изузев појединих детаља. Тему наставља аналитичар Сергеј Гук, експерти – директор Института за финансијска тржишта Финансијске академије Јаков Миркин и шеф катедре за хартије од вредности Финансијске академије професор Борис Рубцов.

Низ европских експерата нашао је да су донете одлуке бескорисна обећања. Никаквих санцкија против прекршилаца опет нема. Неће ли документ стићи судбина Пакта стабилности са његовим претњама од казнених уплата, које у пракси још ни против кога нису реализоване? Мишљење Јакова Миркина:

Наравно, нема никаквих гаранција да се историја са пактом стабилности неће поновити. Такође нема гаранција да ће било који стабилизациони механизам постати управо онај амортизер који гарантује одсуство будућих финансијских потреса. Сам стабилизациони механизам може да створи код влада мање развијених земаља у зони евра убеђење да ће их све једно спасити. И тиме слаби захтеве према фискалној дисциплини, захтеве према економској и финансијској политици, која стимулише стабилност и економски раст.

Означене мере радикалног смањења дотичу претежно социјалну сферу – пензије, доприносе, плате. Упракси принцип „сеци уши...“доказао је своју неозбиљност. Трошкови државног буџета ће се наравно умањити. Али истовремено ће се умањити и куповна моћ становништва, смањити порески приливи у благајну, пашће пословна активност, и пут ка рецесији је отворен. Неће ли европљани стати опет на старе грабуље? Дајемо реч експерту радија Глас Русије Борису Рубцову.

Моје је мишљење да других варијанти просто нема. Наравно, реч је о томе да треба стегнути каишеве, и становништво између осталог. Пошто је социјални систем у јужним земљама развијен, али не у складу са средствима. Друго је питање може ли то да буде реализовано. Противе се синдикати, становништво... треба да постоји елемент националне слоге, који на примеру Грчке не видимо.

Своју кап у општој чаши додао је и Савет за економске и финансијске проблеме ЕУ. У новом Пакту предлаже се дублирање захтева претходног Пакта стабилности. Сваки партнер ЕУ мора да смањи укупну задуженост до 60% унутрашњег бруто производа, а чланови зоне евра уз то да не премаше годишњи дефицит државног буџета изнад 3% унутрашњег бруто производа. Новина је: прекршилац је дужан да уплати залог у висиниод 0,2% унутрашњег бруто производа. При хроничном непоштовању захтева указана суам може да буде конфискован аи упућена у Европски фонд финансијске стабилности.

Творци Пакта стабилности из неког разлога нису узели у обзир да се дугови државе формирају не само на основу буџетских дефицита. Велики допринос разградњи финансијског система даје и приватни сектор. У периоду економског бума банке и предузећа узимају кредите, који их у време кризе вуку на дно. Појас за спасавање им баца држава, која је сама пала у дугове. Антологијски пример је Ирска. Али учешће комерцијалних стурктура у превладавању дужничке кризе није предвиђено. Традиционално мора да плаћа становништво.

Зона евра успела је да обједини валуте, али није успела да синхронизује финансијску политику. Велика је била њихова тежња да се везују за национални суверенитет.