Хуманизам са укусом геополитике

Иза избијања Француске и Велике Британије у прве редове војне операције у Либији стоје политички и нафтни интереси. Такво мишљење изразио је генерални директор Европског центра за стратешко извиђање и безбедност у Бриселу Клод Монике. По његовим речима, основно интересовање Француске и Британије у Либији је у томе да заузму политичке позиције у арапском свету. Осим тога, иза дејстава Париза и Лондона у региону традиционално се крију нафтни интереси, подувкао је Клод Монике. Тему наставља наш коментатор Петар Искендеров.

О томе да западне силе имају у кризним регионима не толико хуманитарне, колико економске и геополитичке интересе, сведочи већ врло богата историја сличних операција у последње две деценије. НАТО бомбардовања Срба у Републици Србској 1994-95. године и Југославије 1999. године, дејства западних коалиција на челу са САД у Авганистану и 2001. и 2003. у Ираку – у свим тим случајевима, као и сада у Либији, истицани су најблагороднији мотиви. Осим спречавања хуманитарне катастрофе и етничких чистки, било је речи о борби против међународног териризма (Авганистан) и спречавања распростирања оружја за масовно уништење (Ирак). Што је карактеристично, ни један од тих задатака није био решен, а неки нису постојали уопште. Међуанродни тероризам преживљава сада истински успон, оружје за масовно уништење у Ираку нису нашли. Бомбардовање Југославије управо је створило праву хуманитарну катастрофу и покренуло милионе избеглица у суседне земље, разрушило инфраструктуру.

За оправдавање операције било је потребно да се хитно истакну нове идеје. Главна од њих је постала помоћ демократији и јачању националне државности Авганистанаца, Ирачана и косовских Албанаца. Сада је у Либији слична парола била изречена већ првог дана бомбардовања. Велика Британија, Француска и САД не сумњају у своје право да реше за Либијце политичко питање. Дискусије се воде само око тога да ли треба жртвовати на олтар демократије либијског лидера Моамера Гадафија – на чији бункер је већ усмерена суперснажна ракета.

Ипак иза псеудохуманитарне и псеудодемократске вербалне еквилибристике крије се једна околност која спаја регионе хуманитарне интервенције Запада. То је њихов геополитчки значај у виду постојања енергената и положаја у стратешки важним регионима. Осим тога, САД и друге западне силе, подржавајући снаге које им одговарају, теже да створе нову основу за своје дуготрајно војно присуство – што се и дешава сада у Либији. Последице сличних дејстава имају глобални и крајње опасан карактер, истакла је у разговору за Глас Русије експерт Центра за проучавање савремене балканске кризе Института за славистику РАН Ана Филимонова.

Најозбиљније последице су утврђивање нове улоге НАТО-а у међународним односима, крах међународног права и његовог јалтинско-постдамског система као таквог. Свет нажалост ступа у нову фазу свог развоја – фазу формирања потчињених протектората. Најважнија улога у међународним пословима прелази на НАТО и изкључиво фактор силе.

Што је карактеристично, формално војне операције западних коалиција садрже у својој режији део позивања на међународно-правне документе – Повељу УН, резолуцију СБ УН, међународне уговоре. Ипак војна дејства одмах излазе ван оквира планираних мадата и стичу карактер правог рата против суверених држава. Управо то данас видимо у Либији. Како сведочи искуство Балкана, Авганистана и Ирака, то води не ка тријумфу хуманизма и демократије, већ ка анархији, подели земље, расту екстремизма и тероризма и успостављању контроле Запада над стратешким ресурсима.