Босоноги хаџија

Многи хришћани, православци, нарочито Руси, у хаџилук иду пузећи, клечећи, четвороношке.... А и босоногост им није страна... Ни ми не заостајемо за њима.
Познати хаџија Јован – Јовиша Плазинчић, правник по образовању, а планинар и ходочасник по убјеђењу, својеврсни је савремени подвижник. Већ 2000. године кренуо је од Студенице до Хиландара пјешке, и то бос! До најгласовитије српске светиње стигао је за 15 дана. Према српском предању, принц који је напуштио ташти свијет и кренуо ка Атоској гори, Свети Сава, такође је од Студенице до свете земље Атоса ходао босоног.
- Три пута сам ишао "пјешака" до Хиландара: 1999, 2000. (тада сам први пут ишао бос) и 2001. године. Многи злонамјерници су ми приговарали да желим да се поредим са Св. Савом, међутим, то ме није спријечило да остварим свој наум. Приликом овог путовања постио сам сриједом и петком, пошто није било вријеме дужих постова..., каже за наш лист Јовиша.
На новинарско питање да ли је доживио искушење да се заустави и обује, одговорио је да је било тешких момената, међутим, Бог му је помогао. Рецимо, кад му је било најтеже, пала је киша, а ходање по води је знатно олакшавајуће. Каже да је табане мазао овчијим лојем и алкохолом да би себи олакшао ход, а додатно оптерећење представљала је појачана пажња и оптерећена психа и душа да не згази на камен или нешто што би могло да га повриједи у сваком погледу.
- Кад сам стигао на домак Свете горе, у Какову, дочекао ме је отац Петар из манастира Сланаца код Београда. Дао ми је кантарионово уље са којим сам непрестално мазао стопала. Том приликом сам му рекао да овим видом ходочашћа желим да се вратим нашим духовним исходиштима и стазама Св. Саве. Док смо свјесни својих духовних вриједности, нема разлога да се бринемо за наше душе, за будућност. Али и овоземаљски живот – каже наш саговорник.
Следеће питање је било да ли је добио одобрење од духовних власти за ово неуобичајено ходочашће, с обзиром на то да се радило о духовном чину, одговорио је да је не само он, већ и цијела група, која се упутила на ово путешествије, примила благослове владике жичког Стефана и хиландарског братства са игуманом Мојсијем. И сви су се са ходочашћа вратили препорођени.
- Ја, лично, ојачао сам вољу, неопходну за духовни развој човјека. Кад, уз благослов свог духовника, накратко запоставите своје тијело, очврсне вам дух, пребаците пажњу и свјесност са пропадљивог тијела на бесмртну душу. Постоје различити начини усредсређивања на нашу унутрашњост и задобијања духовног мира, а један од многобројних је и ходање босих ногу.
Док сам слушао овог несвакидашњег човјека, ходочасника и духовног гуруа, сјетио сам се Св. Јована Шангајског, који је убиљежен у календар Српске православне цркве и прозван Јован Боси. По избијању револуције, Јован је дошао из Русије у Београд, дипломирао богословију и замонашио се. Касније је отишао у Шангај да служи православној пастви, углавном Русима, понеком Србину и кинеским православцима, којих је, наравно било мало. Тек су откривали православље и његову усрдност. Чинодејствовао је и у Паризу, и по улицама града свјетлости ходао босоног...
Авантуристи и ходочасници никад не мирују, а духовни подвижници не престају, припремају се за нове подвиге. Јовиша одговара:
- Изазова никад доста. Постављање необичних циљева освједочава да сами себи бисмо довољни и да они, у својој суштини, представљају – потрагу за Богом...
Надамо се да је овај планинар, ходочасник и несаломиви вјерник нашао макар зрнце духовности у себи (и сачувао га), које ће му помоћи да спозна самог себе и Истину у самом себи. То нема у књигама, има у души...