Дрина је њихова гробница

Много је разлога да се баш сада сјетимо српске хероине, Горажданке Божане Делић.

У мају се навршило 15 година од великог злочина у Црквинама, код Горажда, када су муслимански војници и полицајци од куће одвели њена четири сина, касније их звјерски убивши, а затим и њену кћерку. Прошле су двије године како је ова тиха и горда старица преминула у Чачку, а затим сахрањена на вишеградском гробљу Црнча поред супруга Влада.

Снимајући документарни филм "На Дрини гробница", који ће премијерно бити приказан 27. августа у Новом Горажду на конференцији о злочинима над Србима у Горажду и Горњем Подрињу, преживјели српски логораши и аутори овог документарца су искористили посљедњу филмску исповијест Божане Делић од прије три године, када је снимљено њено потресно свједочење о страдању њене породице. На крају тог записа, на питање зна ли гдје су гробови њена четири сина и кћерке, као и гробови већине других убијених Срба из Горажда, старица је кратко закључила: Дрина је њихова гробница.

Управо овим ријечима старице Божане завршава се овај филм, а и његов назив "На Дрина гробница", у ствари је изведен из Божанине филмске опоруке.

Много пута ова старица причала је своју тужну исповијест, притом скривајући сузе и тугу за најмилијима.

У селу Црквине, поред магистралног пута Горажде - Србиње, између насеља Витковићи и Мравињац, прије рата живјела је велика породица Божане и Влада Делића. У једној кући били су њих двоје, а у осталих пет њихова четири сина, Новица, Нико, Јово и Радивоје, те кћерка Анђа и зет Милутин Пејовић. Имали су Делићи лијепа и родна имања, а уз то су готово сви радили. У кућама пуно дјеце, а имали су и комшије Муслимане с којима су дијелили добро и зло.

Имали су све и ни слутили нису какве године и вријеме долазе. Још мање су слутили да им они припремају оно најгоре.

С почетком рата у Горажду, 4. маја 1992. године, градско подручје контролишу полицијске и паравојне муслиманске јединице, док се Срби задржавају у селима.

- Вјерујући комшијама остадосмо сви код својих кућа. Али, рано ујутро 12. маја 1992. године, дођоше комшије из Калца, Салко, Мидо и Лико Херак, који су безброј пута тврдили да нам се не смије ништа догодити. Изненада село опколише неки униформисани војници и муслиманска полиција - причала нам је Божана Делић пред крај свог живота.

Након кратких пауза и нијемог туговања, настављала би причу, присјећајући се тих ратних дана, као да је јуче било.

- Никад не могу заборавити то јутро. Псовали су нас, тукли синове пред мојим очима кундацима и везали их. Све су нам по кући преврнули. Мушке су повезали, тукући их псовали им четничку мајку… Окамењена, нисам могла повјеровати да би дојучерашње комшије могли бити толики зликовци… А ми смо им давали све кад им је требало. Ни данас ми није јасно због чега су то урадили - питала се старица.

Казивала је, потом, како су муслимански војници и полицајци, предвођени комадантом Мујом Пештеком, одвели њена четири сина Јова, Ника, Новицу и Радивоја, унука Данила Делића, затим Љуба Матовића, Угљешу Жмукића и његовог сина Николу, Пера Шекарића, те њеног зета Милутина Пејовића.

- Отјерали су их у затвор у Мравињцу, гдје их преузима комадант Осман Субашић. Након цјелодневног саслушања, сутрадан ујутро их одводе према Горажду, односно Витковићима. Касније смо сазнали да су Радивоја убили у близини фабрике цемента у Витковићима. Шта се догодило с Ником, Јовом, Новицом, зетом Милутином и другима из Црквина, нико нам није хтио рећи - казивала је бака Божана. 

Старица би, након кратког ћутања прозборила: Зна Осман Радмиловић, милиционер из Горажда. Зна сигурно на којем је мјесту код цементаре убијен мој Радивоје. Зна он шта је било и с мојим Ником, са свом мојом дјецом. Зна, али ћути…!

Причала је бака Божана да су, након нечувеног малтретирања и мучења, одвели и њихову кћерку Анђу.

- Завезали су јој руке и тукли је до бесвијести, одвлачећи је према Дрини. Неким чудом испливала је из ријеке, па након неколико дана тумарања около стигла је у Црквине.

- Тог кобног дана, ја и супруг сами у кући, кад ето ти комшије Назифа Смреке. Каже нам да је у штали пронашао објешену нашу кћер Анђу. Ћутали смо скамењени, а знали смо да је дошао да нам узме муштулук! Замолили смо да је сахране у наше гробље, али су то они ипак учинили иза штале, гдје нити приличи, нити је ред.

Посредством Међународног црвеног крста Владе и Божана Делић изашли су у Вишеград октобра 1994. године, смјестивши се у мали собичак у Улици Гаврила Принципа. Изашли су без ичега. Једино је Божана успјела у њедрима сакрити и изнијети фотографије четворице синова и кћерке.

Средином 1996. године Владе умире, Божана остаје да сама, заједно с преосталом родбином, тугује, оплакује и нада се да јој бар неко каже гдје су гробови њених синова и осталих из Црквина.

У књизи "Терор над Србима у Горажду", аутора Николе Хелете, забиљежена је и ова Божанина исповијест: Долазили су неки људи из неке комисије, и пропитивали ме о свему. Причала сам им подробно, али ни њима, ни вама не могу говорити шта су нам све чинили. Нема шта нису. То је грозно и да се прича. То нису људи, ни животиње нису такве...

Бака Божана Делић, носилац изузетне, националне пензије РС, умрла је прије двије године у 93. години живота, однијевши са собом у гроб тугу за изгубљеном дјецом и разочарење што никад није сазнала за гробове синова.

Није ли вријеме да ПРАВДА, коначно, покаже своје право лице.