Радован Караџић ексклузивно за „Глас Русије“: Најлакше је преварити читав свет, чинећи страшна дела у име човечанства

Идеја да интервјуишемо Радована Караџића појавила се пошто је у једном од руских књижевних алманаха био објављен његов шаљиви комад „Ситовација“. Зато је и интервју испао „књижевнокритички“. Ова форма се очигледно допала Хашком трибуналу, па су руској радиостаници и србском писцу допустили да поразговарају преко мејла и на енглеском језику. Резултате овог дијалога са Радованом Караџићем читајте у преводу на србски језик.

За цео свет Ви сте политичар, бивши председник Републике Српске са докторатом из психијатрије. И само у Русији додељена Вам је престижна књижевна награда – Међународна награда у области уметности и књижевности „Михаил Шолохов“, мада су се Ваша дела више пута издавала и у бившој Југославији, и у новој Србији. Шта је то: потврда старе истине: Нико није постао пророк у свом месту?

Веома бих желео да мислим да ми је жири доделио награду „Шолохов“ не зато што сам политичар. У сваком случају, веома сам захвалан за ту награду. Врло мало песника наилази на разумевање код широког круга читалаца. Наш живот је толико сложен, да људи немају мотивацију да се обраћају тананим материјама. Нисам већи пророк од било кога другог, али, могуће, чешће ослушкујем своју душу. То може свако. Исус Христос је рекао „ко има очи да види, нека види; ко има уши да чује, нека чује“. Пророк Мухамед је обавезао да се молитве читају пет пута дневно. Ја се залажем за то да сваки човек има толико „светих момената“ колико му је потребно. И тада ће свако моћи да дотакне дубином своје душе Божанске висине. И тада ће сви људи прогледати.

У песничкој збирци „Свејесен“, издатој на руском језику 2004. године налази се песма „Сарајево“. Обратили смо пажњу на то да се са песничким субјектом ове песме може идентификовати сваки становник Сарајева – било да је Србин, Хрват или Муслиман. У комаду „Ситовација“ такође пишете да је „Босна – и србска, и хрватска, и муслиманска“. Данас вас, аутора ових редака, оптужују за геноцид. Како би класификовао овај случај Ваш чувени колега Зигмунд Фројд?

Ову поему написао сам пре 30 година, она није о рату, већ о предодређености нашег бића. Човечанство је преживело не само земљотресе и индустријска загађења, већ и „кварење“ бића у дубљем смислу. Јунак драме великог србског писца Петра Кочића, Давид Штрбац, говорио је да Босна не припада ни Давиду, ни Цару, ни армији. Комунисти су говорили да Босну чине Срби, Хрвати и муслимани. Мени се чини да је Давид Штрбац описао Босну тачније. Тада и сада много је лакше дати одређење не-Босне, него Босне. Што се тиче оптужби на мој рачун, Фројд би одговорио на њих овако – узмите назад ваше пројекције!

Ваш шаљиви комад „Ситовација“ недавно је био издат на руском језику. Један од његових јунака признаје да не воли „хуманисте“. О каквим хуманистима је реч?

Под хуманистима подразумевам људе који прикривају своје поступке нашим заједничким интересима. Велики руски писац је писао „доспели смо у канџе хуманиста“. Најлакше је преварити читав свет, чинећи страшна дела у име човечанства. Сетите се да је НАТО назвао бомбардовање Југославије Операција „Милосрдни анђео“. Сада је у читавом свету много опасних хуманиста, који стварају нове нације, намећу нову културу и политичку коректност. Да би се схватио феномен хуманизма потребан је нови Фројд, јер хуманизам је потпуно лажан. Хуманисти чине са људима оно што вегетаријанци чине са поврћем.

Да ли се од времена када сте написали „Ситовацију“ променио Ваш однос према европским вредностима, посебно после изјава Ангеле Меркел, Дејвида Камерона, Николе Саркозија о краху концепције мултикултурализма?

Моја перцепција европских вредности није се променила, пошто сматрам да су основне европске вредности вечне, јер су истинске. Али увек постоји обратна страна медаље. Да не говорим о великим злочинцима прошлости који су спаљивали Европу до темеља. Говорим о владавини оних који управљају нацијама и културама. Велики премијер Француске Едуард Баладур написао је књигу која поново потврђује да је нација неопходна основа за слободу, демократију и пре свега културу, са чим би се сложио Малро. Они који желе да нас „обескултуре“, сруше богатство и разноврсност култура и да нас претворе у масу индивидуалних потрошача уместо нације, уништавају вредне културне ресурсе, исто као што противници биодиверзитета уништавају врсте. Да је Творац желео да нас створи једнаким, он би са лакоћом то и учинио. Мултикултурализму Европе прете они који долазе са циљем да га промене, а не да искористе његова блага. Ја се највише плашим да Србија може да ступи у ЕУ и тада ће она почети да губи своје главне вредности и завршиће неповратним назатком, јер земља је већ у многоме изгубила своју духовност. Богатство Европе делимично потиче из колонијалних времена, која су заувек прошла, и хришћанска духовност представља величанствену могућност стицања духовног богатства.

Без хлеба божанског сви смо осуђени на бесконачну духовну глад.