Српске власти се поново додворавају Западу

Власти Србије још нису дотакли дно свог моралног пада, покушавајући свим средствима да своју земљу увуку у „цивилизовану породицу европских народа“. У томе их не може зауставити чак ни то што се „присаједињавање европским вредностима“ дешава по цену отвореног националног понижавања и издаје србских интереса.

Чини се да је судбина да буде наредна жртва „хашког правосуђа“,  жалосно познатог по својим двоструким (читај: антисрбским) стандардима, овај пут намењена једном од лидера босанских Срба, бившем команданту армије Ратку Младићу. Како јављају медији, председник Србије, Борис Тадић, јавно је реферисао бриселској бирократији о предаји још једног истакнутог Србина. „Јутрос је ухапшен Ратко Младић. Операција је спроведена у координацији БИА и службе за откривање ратних злочинаца“, - са видним задовољством саопштио је Тадић и додао да је започет процес екстрадиције Младића.

Подсетимо да су, у лето 2009. године, српске власти ухватиле и „испоручиле на тацни“ хашкој Темиди, познатој по својој тенденциозности, бившег председника републике Српске – Радована Караџића. Садашње власти, ради обећаног им евротепиха (у виду ступања у ЕУ), чини се да не бирају средства. У крајњој линии, они се никада нису устручавали да отворено говоре о томе да је хапшење и предаја Караџића и Младића Међународном трибуналу у Хагу – један од услова за почињање преговора о приступању Србије Европској Унији.

Подсетићемо да генерала оптужују за цео низ ратних злочина током ратовања на Балкану 90-тих година. Између осталог, њему приписују организовање злочина над 8.000 муслимана у Сребреници.

Што се тиче међунационалних сукоба у бившој СФРЈ почетком 90-тих, сигурно је да се нико од истакнутих актера у тим сукобима, не може похвалити беспрекорном репутацијом и тиме да на његовим рукама нема бар капи туђе крви. Па ипак, „чудним стицајем околности, слепа хашка Темида открива „организаторе геноцида мирног становништва“ само међу Србима. Притом „људи у црном“ воле да затварају очи пред ратним злочинима које су учиниле друге стране. Тако, например, познати „албански месар“ Хашим Тачи, који се, како је својевремено доказано, бавио трговином органима узетим од живих, заробљених Срба, током неколико година се налазио на челу владе Косова, које је, узгред речено, признато од стране већине земаља „цивилизоване Европе“...
Хапшење Ратка Младића, у интервјуу за  KM.RU, прокоментарисао је Константин Соколов, вицепредседник Академије геополитичких проблема:

                                                                                                                                                           

– Сама чињеница предаје хашком суду још једног представника Србије једнозначно карактерише садашњу српску елиту са становишта нивоа морала и тежњи да се заштите национални интереси.

 

Међутим, главно је друго.  Мора се схватити да ствар није само у Тадићу, или у другим личностима који доносе конкретне одлуке. Проблем је дубљи, он је у светском систему власти „златног телета“. Ствар је у томе што више нема слободних, независних држава и њихових руководилаца. У условима када су сви заплетени дуговима и обавезама, власт је прешла код банака. Тако да у случају било каквог одбијања да се изврше налози те нове светске власти сваку владу чека муњевит пад. Ето, то је страшно
Ја не покушавам да овим оправдам Тадића. Једноставно, потребно разумети да се сада на челу држава не налазе руководиоци, већ политички менаџери који су обавезни да извршавају захтеве који су им наметнути споља. Генерално, ја сматрам да интеграција у ЕУ  не вреди предаје србских лидера. Ми видимо да у Прибалтици, после ступања у ЕУ, долази до одлива радне снаге и пада производње. Срби су, као што је познато, имали солидну индустрију, али нисам убеђен да ће се она развијати у оквиру ЕУ.

 

Србија може постати слична нашим бившим прибалтичким републикама где људи већ почињу да жале за временима СССР-а, када су се овде развијали и наука, и култура и образовање. А сада они живе на кредит, док је национална производња потпуно онемоћала.

 

Што се тиче Русије, желео бих да се наша влада замисли над перспективом, пошто данас предају Србе да им се суди у међународном трибуналу, а сутра могу затражити и некога од наших бивших руководилаца.

 

Пракса „судилишта у Хагу, за које се не зна по ком правном основу је створено, сама по себи, постаће све раширенија. У том смислу, полазећи макар од осећаја самоодржања, наши руководиоци морали би иступити против тога.