Муке са Путином и доларом

БОРАВАК ПУТИНА У ТЕХЕРАНУ, прва посета једног руског шефа државе Ирану још откако је тамо 1943. године Стаљин конферисао са Черчилом и Рузвелтом, поново је био шпил карата на дипломатском столу из којег су западни посматрачи настојали да прочитају будућност спољне политике Кремља. Оно што су видели није могло да их застраши, али је унеколико помогло да се увере у оно што је већ неко време сасвим очигледно. Русија је много самопоузданија и на глобалној геополитичкој табли сада вуче потезе само у сопствену корист.

У Техерану, где Путин није био у билатералној посети, него као учесник самита лидера из каспијског приобаља, није било ничега драматичног што би био повод за нову узбуну на Западу. Није наговештен ни неки нови руско-ирански савез. Потврђено је само оно што је и пре тога било видљиво: да се руски интереси у Ирану разликују од западних, и да тамо Русија завршава само своја посла.

А та после су да од веза са Ираном извуче максималну корист, политичку и ону још опипљивију, економску. Газпром је тамо инвестирао 750 милиона долара, руски извоз метала и машинерије у Иран је око две милијарде долара годишње, Русија је за око милијарду долара продала опрему за ирански нуклеарни реактор, она је његов кључни продавац оружја (систем противваздушне одбране продат је за 700 милиона, плус флота мигова 29 и Т72 тенкова…). Иран се, са друге стране, није мешао у проблеме које Русија има са својим муслиманима у Чеченији, у Централној Азији и на Кавказу…

Руски интереси су тамо дакле различити од америчких, и отуда Путинови разговори са Ахменидажадом, који у последње време као да смењује Уга Чавеза као омиљени негативац Америке, нису никакав повод за узбуну у Вашингтону, али су додатни разлог да Стејт департмент коначно уважи да Москва, после хладног рата није више „царство зла” као што је то била у совјетској ери, али ни инфериорни послушник као у време своје највеће слабости, током деведесетих. Русија, напросто, тражи да буде респектована и то је нова реалност коју би било боље уважити што раније.

ДОЛАР ЈЕ ОПЕТ ОТИШАО ДОЛЕ, А ЕВРО ГОРЕ. Нови рекорд је постављен у петак, када је однос био 1,4319 у корист европске монете. Друга лоша вест која је неизбежно уследила јесте и да је за барел нафте требало одбројати више од 90 долара. Пошто је то била само потврда тренда који опстаје већ подуже, министри финансија и гувернери централних банака Г-7 (САД, Британија, Француска, Немачка, Јапан и Канада) окупили су се у петак у Вашингтону у настојању да ситуацију смире и нађу решење које би одговарало свима.

То неће бити једноставно – као што никад није ни било. Снага (или слабост) долара је резултат тренутних прилика (и очекивања) од америчке економије и ситуације са унутрашњим финансијама највеће економије света. У том погледу, прилике су далеко од драматичних, али нема ни места превеликом оптимизму. Неред на финансијском тржишту који је изазван посртањем америчког тржишта некретнина, због олаког давања кредита, што је захтевао велику (нетржишну) интервенцију и европских националних банака, још није сасвим пометен. Онда је дошла процена ММФ-а да ће светска економија, па према томе и америчка, догодине расти спорије од првобитне прогнозе, што је оне који своје девизне резерве држе у краткорочним америчким обвезницама подстакло да почну да их се на време решавају.

ВЕЋ ЈЕ УНОВЧЕНО 160 МИЛИЈАРДИ ДОЛАРА разних обвезница, показују подаци америчких финансијских власти: наплатили су их углавном азијски инвеститори, пре свега Јапан и Кина. Америци је иначе неопходан месечни прилив од 70 милијарди страног новца да би покривала свој текући дефицит, који ће ове године достићи близу 850 милијарди долара. Да би се странци вратили овим инвестицијама, биће потребни додатни подстицаји, у виду већих каматних стопа, што ће опет захтевати нову математику у којој су варијабиле курс, проценти раста, цена нафте и штошта још.

Али у глобализованом свету, у којем лептир на једном крају планете може да изазове олују у другом, није све ни до Америке. Европљани су тако све несагласнији око тога како да им прејаки евро не нанесе штету, умањујући извозне резултате европске привреде и подстичући повећање увоза (из Кине пре свега). Кина, која има 1.333 милијарди долара девизних резерви, од тога 900 милијарди у америчким обвезницама, не крије да има моћ да изазове додатни стрмоглав долара, одолевајући притисцима да ојача сопствену монету. Саудијци, лидери петролејског картела, гледају пак како да сачувају вредност сопственог минералног блага…

Нама преостаје само да размишљамо како да надокнадимо сасвим извесно ново поскупљење бензина и свега другог што потом долази.