Поезија у Руском дому

«Један од најболијх лирских песника 20. века коме је судјено да стане у ред имена која су драга срцу свакога чији је матерњи језик руски» — писао је Јосиф Бродски о изванредном песнику и преводиоцу, добитнику мноштва књижевних награда Александру Кушнеру. За 2. новембар у Руском дому у Београду заказан је сусрет са мајсто-ром. Том приликом ће звучати његове песме на руском и у преводу на српски језик. Уочи ове приредбе интер-вјуисали смо гна Кушнера. Препоручујемо вашој пажњи фрагменте разговора са њим.
Предстојеће путовање у Србију врло је интере-сантно и узбудљиво за мене – каже Александар Кушнер. — Србија није тудја земља за мене: претходних година преводио сам многа дела Радована Зоговића и Степана Рајичковића и памтим да су ми се ови стихови веома сви-дјали, да су били сасвим разумљиви за мене и да су оставили на мене утисак одважне, чврсте и, уједно, тужне поезије. Памтим многе југословенске књижевнике 20. века, на пример, Десанку Максимовић. Драга су ми имена Бранислава Петровића и Васка Попе — многи чувени руски књижевници преводили су њихове творевине. Нећу претерати ако кажем да је српска књижевност увелико заступљена на руском језику.
Ове године Александар Кушнер је добио српску књи-жевну награду «Златњи кључ». То је још једно при-знање не само неоспорног песниковог талента, већ и и посебног оптимистичног патоса његових дела. Наводимо са тим у вези речи једног теоретичара књижевности: «Александар Кушнер сматра да су свест о трагчноном искуству и неки закључци оно главно што чини смисао његове поезије. Јасдиковање због живота, његове бе-смислености чини му се дубоко архаичним и малопро-дуктивним. Уколико ниси задовољан животом и имаш пре-тензије према свемиру, нема ничег једноставнијег од тогаЧ у 20. веку милиони «јевтино убијених људи», као што је рекао Осип Манделштам, радо би измењали са то-бом судбине, време и места. Прошли век у Русији научио је човека (и песника) да цени обичне ствари. Питање није у томе има ли смисла у животу и треба ли да се живи, већ је у томе како би овај живот достојно прожи-вео и, без обзира на све, реализовао своје способ-ности.» Присталица класичних традиција руске књижев-ности, Кушнер верује у снагу поезије. Ево шта је он рекао у интервјуу за Глас Русије.
«Читавом душом сам са Србијом, примам к срцу све њене невоље. Данас су наши погледи усмерени у правцу Косова – пратим ситуасцију која ме узнемирава, рас-тужује. Видим сву неправду према Србији, али сматрам, да ће код ње све бити добро, барем зато што има такву изванредну поезију».
Позивамо вас на сусрет са Александром Кушнером заказан за 2. новембар у Руском дому у Београду. А овај интервју закључује песма Степана Рајчковића у преводу нашег саговорника који је и рецитује.