„Анархија“ у ритму рока

Дневно ангажована, неполиткоректна, пуна псовки – тако критичари и публика карактеришу нови рад Савременика – једног од најпопуларнијих московских позоришта. То је представа Анархија по драми савременог енглеског драматурга Мајка Пекера.

Не сумњам да ће то бити најгласнија премијера сезоне, још пре пола године уверавао је редитељ представе, познати руски рок музичар Гарик Сукачов.

Сиже драме чији је оригнилани назив Дисфукционали, следећи је: панк-рокер Били и његова група добијају могућност да понове свој успех од пре 30 година и да поново изађу на сцену. Такву шансу им пружа америчка компанија за емитовање кредитних картица, али услов је да ради рекламе компаније музичари промене текст споствене песме Пластични људи... Одлични заплет за разговор о оном што је актуално данас за све мислеће људе – приметио је Гарик Сукачов у интервјуу за Глас Русије – да живе у сећањима или да их добро продају.

Нажалост, нису сви гледаоци иза обиља псовки могли да чују и дешифрују поруку редитеља. А сам аутор драме, Мајкр Пекер, који је лично допутовао у Москву, признао је напротив да је захваљујући том раду видео своју драму под новим углом. У целини, врло га је обрадовало руско тумачење сижеа, о којем Гарик Сукачов каже:

То је представа о томе да је крајње неприметно човечанство стигло до ужасавајуће ситауције када је уобичајени скуп вредности престао да постоји: између поштења и непоштења у суштини стоји знак једнакости и све је на продају. Све се може купити. Најсветије што је направио човек може да се претвори у рекламу за кокице. Човечанство је кренуло тим путем неприметно по себе, када је свет почео да се глобализује. Прича је највероватније о томе – на примеру људи које су извукли из заборава.

Једном речи, московска позоришта су очигледно решила да јунаци рок-културе заиста могу да натерају публику да размишља о озбиљним моралним проблемима. Тако је нешто пре премијере Анархије у Савременику други популарни колектив – Руско омладинско позориште, показао премијеру представе Рок-н-рол по драми енглеског класика Тома Стопарда. Њена радна је везана за период такозваног „прашког пролећа“ 1968. године. У центру драме је младић коме су власти допустиле да студира на Кембриџу у замену за сарадњу са специјалним службама. Тачније Стопард такође истражује проблем моралног избора... Човек се осећа правим човеком само у тренутку када се супротставља околностима, размишља уметнички руководилац Руског омладинског пороришта Алексеј Бородин – када хоће нешто да промени. И ритмови рока у свести многих изражавају неслагање са судбином коју нам је припремио неко други, они нам дају да осетимо да и сами нешто можемо.