Гладује за Космет

Пут до Лазареве пећине у Заглавском Камену понад Бијелих стијена, на челиначко-бањолучкој међи, напоран је и тежак јер пећина се налази на надморској висини изнад седам стотина метара.

У ово отуђење, у пустахији Челиначког горја, Миленко Јевтић већ десет дана гладује у знак протеста против мрачних сила које желе ампутирати Космет од Србије, сврставајући се на бошњачку страну у рушењу Републике Српске.

- Наравно да нимало није лако и једноставно отуђити се овдје и протестовати на овај начин, али желим скренути пажњу оном дијелу свијета који није потпуно заронио у мрачњаштво. Коме је до тога да, на примјер, растура једну суверену државу како то раде садашњи моћници са Србијом? Космет је српска светиња и они што то хоће да негирају, заиста су мрачњаци којима би требало бити јасно да је све то у најмању руку нељудски. Лазарева пећина има симболику кнеза Лазара, а овдје ћу провести четрдесет дана, ако бог дадне и здравље послужи - вели Миленко Јевтић.

Овај је свестрани човјек пун немира, фантаста и сањар, до сада је тринаест пута исказивао сличне протесте глађу. Првим је гладовањем у фебруару 1991. године желио указати на бјелосвјетски учинак у распаду бивше Југославије, али и опоменути на жртве и да их не буде, јер увелико се назирао рат на овим просторима.

- Нисам успио ништа мијењати, али сам указивао и указујем на те страшне бјелосвјетске заблуде које ће, видјеће се, највише коштати баш оне који све то смишљају и реализују. За ово сам вријеме, тих тринаест протеста, гладовао више од 370 дана. Сада сам одлучио овако се отуђити од свијета, побјећи тој немани, указати да је све што се догађа право лудило - додаје Јевтић.

Јуче смо га посјетили, на десети дан његовог протеста и први дан божићњег поста код православаца. Пустињачки живи и сања у пећини која је доста влажна, али је, очигледно је, одабрана због симболике и из потребе да се и одавде укаже на све међународно лудило.

-Водим дневник, записујем све што ми се догоди, што сањам и доживљавам, кроз шта пролазим. Наравно да ме нико не посјећује осим сина Југослава, ратника из прошлог рата, који ме посјети с времена на вријеме, тек толико да види какво ми је здравствено стање. Он једини зна стазе и богазе овамо, не треба мени ништа овдје до овог зрака, пећинске самоће и самовања. Овдје су се у Другом свјетском рату скрили преживјели у фебруарском клању 1942. када је 54 Срба заклано у Бијелим стијенама, а преживјели бјежали пут Заглавачком Камену и овој пећини. Ноћу ја сада чујем њихове гласове и они ме опомињу на то, као што ја желим опоменути бјелосвјетске моћнике да им је погрешна работа. Свјестан сам колики је мој учинак и шта могу урадити, али такав сам и не могу другачије. Морам нешто учинити, па макар и овако, у осами, гладујући за Косово и против догађања са Србима у Босни и Херцеговини - наглашава Миленко Јевтић Јевто.

Један је од ријетких аматера археолога који је до сада урадио много на откривању знаменитости из српске православне прошлости, али и открио многе древнине које сежу у далеке даљине овдашње прошлости. Писац је, аутор трокњижја опомена о догађањима која трају, а своје немире посебно исказује активним односом према свему што се догађа. Знају га сви по зимском купању испод Кастела, у Бањој Луци, Врбас му је, вели, као побратим.

- Два дана пред полазак овамо окупао сам се у Врбасу, на свом острву, које сам направио подно градског моста, чиме сам назначио отварање зимског купања. Чиним то тако годинама, то је напросто нека врста моје активности у граду у којем сам годинама. Иначе, немам среће да ми се ко прикључује у томе, као што не бих имао ништа против да ми се и овдје, у ово отуђење, придруже истомишљеници. Не, наравно, авантуристи, него они који су одани идеји да се, коначно, нешто догоди на овом свијету што би донијело мир, правичност, људскост и односе који би човјека чинили људским, а не покореним, животињским бићем. Они што га таквим чине морали би да то коначно схвате и да се опамете - каже Јевтић.

Дневник који води свакодневно, а нарочито ноћу, кад му је до тога, јер не гаси фењер који му много значи, као и транзистор који му је набавио син Југослав, објавиће ако бог да здравље и среће. Углавном, угледаће свјетлост дана књига, та опомена, која ће исказати све што је до сада и за ова времена учинио у смислу протестовања против злих свјетских сила.

- Има ту сањарија, фантастике, свега што ми на ум падне, али и оне драматике живљења у отуђењу у којем се човјек другачије осјећа, у овој пећини, него ли у кућној љепоти и атмосфери. Мислим да ће, коначно, некоме доћи упамет то због чега све ово чиним и ради чега се осуђујем на овакве начине протестовања - додаје Миленко Јевтић.

Сигурно је да је ово до сада јединствен начин исказивања протеста. Ваља имати снаге за тако нешто јер путујући до Лазареве пећине, Јевтићевог боравишта, схватили смо тежину и значење његовог пећинског самовања. Далеко од свијета, а зарад гласне опомене на зло које нам свима чини тај зао свијет!