Цркве брвнаре

У прошлости Србија, Шумадија нарочито, била је обрасла густим шумама па никакво чудо што је у њој негован култ дрвета, посебно храста који величином и животним веком изазива свачије поштовање. За време ропства под Турцима и великих оскудица, у пределима богатим шумама била је уобичајена градња цркава брвнара за шта су, углавном безимени, градитељи и ктитори користили најчешће храст. Те цркве су се углавном налазиле далеко од путева и очију Турака. Ипак, највећи број је настао за време владавине кнеза Милоша и многе од њих сачуване су до данашњег дана.

Године после Другог светског рата им нису биле наклоњене, па су многе запуштене, зарасле у коров, кровови и зидови су им се урушили, остале су без прилазних путева и верника јер су у међувремену изграђене велике и модерне цркве до којих се лако долази. Срећом, стигла су и боља времена па су многе цркве брвнаре почеле да се обнављају, мада не увек на примерен начин. Сведоци смо да се обновљени кровови покривају лимом или црепом, у темеље уграђује бетон, трошна врата замењују металним.

Од 120 цркава брвнара у Србији их је остало око 40. Многе су стално закључане, потпуно голих зидова, без иконостаса, а неке се редовно отварају верницима и туристима и, по правилу, налазе се у прелепом природном окружењу.