Скрнављење родољубља

У време када су крајем деведесетих година протеклог века  терористи такозване Ослободилачке војске Косова (ОВК) покушали да оружаним путем остваре планове о сецесији јужне српске покрајине, наишли су на снажан одговор војске и полиције. У оружаним сукобима са терористима, велики терет пао је  на плећа резервиста – војних обвезника из југоисточне Србије. Посебно је тада констатовано да су се људи из Нишког региона, посебно Куршумлије, Прокупља и околних места, масовно одазвали позиву војних власти на мобилизацију.

Потомци устаника Топличког устанка из 1917. године, кренули су попут својих дедова да бескомпромисно бране Косово и Метохију – душу и срце Србије. Забележено је такође да су се војсци придруживали и многи људи са тог подручја којих, из здравствених или других разлога, није било на списковима војних обвезника. Напустили су своја радна места и породице како  Пећка патријаршија, Грачаница, Високи Дечани, Света Богородица, црква Самодрежа – где се уочи Боја на Косову причестила српска војска, и стотине других српских светиња, не би били препуштени скрнављењу шиптарских неверника.

Држава чијем су се позиву одазвали, обећала је да ће због напуштања својих радних места у фабрикама, установама и ораницама, добити одговарајуће новчано обештећење све док се, по извршеном задатку, не врате својим кућама и радним местима. Нико од тих људи, међутим, није у то време постављао питање било каквог обештећења. У првом плану је била одбрана Косова и Метохије.  Тим људима се не може порећи испољени патриотизам и “пришивати” им, како то неки покушавају, похлепу за новцем. Ти људи, који су своје поштење и војничко витештво на најбоље могући начин испољили током борбе са терористичким бандама и злочиначким НАТО агресорима, траже данас само оно што им по закону припада, оно чега су њхове породице – остарели родитељи, жене и деца били лишени док су они војевали на светој српској земљи.

Признања о њиховом учешћу у одбрани Косова и Метохије изговарана су у суперлативима. Успешно су, као војници своје земље, у више наврата успешно разбијали нападе терористичких група. Више група ОВК, претходница копнене војске НАТО пакта,  убациваних из Албаније, резервисти са југа Србије, заједно са осталим деловима војске и српске полиције, обезглавили су у више наврата. Никако им се, такође, не може оспорити заслуга што се снаге НАТО нису усудиле да на Косово и Метохију упуте своје копнене снаге. Увиђајући, наиме, да њихови бројни ваздушни удари не дају очекиване резултате, а да су Срби, наносећи  велике губитке ОВК, успешно осујетили све нападе с копна, западњаци су одустали од претходно планиране употребе копнених снага на Косову и Метохији. Одустали не зато што је наша војска била супериорнија од њихове, већ понајвише зато што су били свесни да би, имајући у виду одлучност и моралну величину те војске, претрпели тешке губитке у живој сили и да би им очекивани успех био раван Пировој победи. Таквој оцени Запада о моралној и војничкој величини војске која је бранила Косово и Метохији, добрим су делом допринели и резервисти са југа Србије. А како се држава одужила тим људима и како се према њима понашала до данашњих дана, прича је о нашој великој националној срамоти.

Мада су се са својим јединицама повукли са Косова и Метохије, у   своја села, домове и  радна места, на своје њиве и пашњаке, вратили су се са ореолом величанствених ратника. С правом су очекивали да ће држава испунити обећање и надокнадити им оно што им по закону следује. Држава, међутим, из године у годину одлаже да им исплати дневнице, да би се на исти начин понашала и данашња актуелна државна власт. Увидевши да је ђаво однео шалу, бивши браниоци Косова и Метохије почеше тој истој држави да испостављеју данас рачуне разним облицима грађанске непослушности. Запоседајући зграде општинских управе, блокораше најпре рад локалних органа власти, пређоше затим на блокаду локалних комуникација, а потегоше пут и до зграде Владе у Београду. Обећаше им нешто господа из Владе, па се ови људи дисциплиновано вратише својим кућама у Куршумлију, Прокупље, села и засеоке на Копаонику, Топлици и Косаници, где очекиваху испуњење обећања главешина из више министарстава. Али по оној народној: “Обећање лудом радовање”, дани пролазе, а од дневница зарађених пре више од осам година ни трага ни гласа.

Упорни у својим захтевима, резервисти не одустају од притисака на државу, због чега блокирају саобраћајницу код села Мердара, на административној граници Косова и Метохије са Србијом. И коначно, држава се оглашава, али овог пута у лику специјалне полицијске јединице са опремом за разбијање демонстрација. Насрну држава на голоруке људе који осим зарађеног не траже ништа друго. Деблокира држава комуникацију која Приштину повезује са осталим деловима Србије. Неколико стотина некадашњих бораца који се 1999. године успешно супротставише НАТО снагама, изгубише борбу против полиције, а неколико десетина повређених потражише помоћ у најближим здравственим установама. А да иронија, боље речено невиђена брука и срамота буде већа, на њих је кидисала иста она полиција с чијим су се припадницима некада заједно борили против терористичких банди ОВК.

Све ово збива се у време када држава, која шаље полицију на бивше борце, бије политичку и дипломатску битку за Косово и Метохију и у време када повампирена ОВК прети  општинама на југу Србије да ће и оне, ускоро, постати део независног Косова. Оправдано се, с тим у вези, поставља питање: “Хоће ли се људи, с којима се држава брутално обрачунава само зато што траже своје, одазвати сутра позиву те исте државе, ако сепратисти са Косова покушају да остваре свој наум у вези са три општине на југу Србије?” Мало је вероватно да ће ови људи дозволити да још јдном, позивом на родољубље и одбрану отаџбине, буду изиграни од државе која их сети само онда када за њу треба да проливају крв, или онда када на њих треба слати кордоне полиције да их “дозове памети”. Можда их, међутим, држава и неће звати ако ОВК насрне на југ Србије. Јер, министар одбране самоуверено рече ових дана да су постојеће снаге у зони копнене безбедности на југу Србије, спремне да предупреде,  односно успешно бране тај део земље. Шта рећи на ово? Ништа, осим: “Благо сиромашнима духом, њихово је царство небеско”.