Денис Давидов

Отац Дениса Давидова био је војник и служио је под руководством великог руског војсковође Александра Суворова. Једном, када је Денис имао 9 година, имао је прилике да види чувеног војсковођу. Суворов, погледавши дечака рекао је: овај момак ће бити војник, ја ћу још бити жив а он ће већ три битке добити. Овај сусрет је можда и био одређујући у животу Дениса Давидова.

1801. године Давидов је ступио у службу у гардијски коњички пук, који се налазио у Петербургу. У то време почео је да пише стихове и басне, и у баснама је почео врло јетко да исмева прва лица државе. Због сатиричних стихова уследило је пребацивање из гарде у хусарски пук у Украјини. Али Давидову се међу хусарима допало. Једино што га је бунило била је немогућност учешћа у рату. И Давидов се одлучује да по сваку цену доспе у театар борбених дејстава. У новембру 1806. године Давидов се у току ноћи пробио до фелдмаршала Каменског, врховног командата руске армије. Каменски, мали, сувоњав старац у ноћном калпаку само што није умро од страха када се пред њим појавио Давидов и затражио да га пошање на фронт. Само све је то било узалуд, пошто је Каменски свега недељу дана командовао армијом. Он је био смењен зато што је изгубио памет. Већ од 1807. године Денис Давидов је учествовао у борбама против Француза.

У бици код Прејсиш-Ејлау налазио се под Багратионом који се појављивао са својим ађутантом на најопаснијим и најодговорнијим местима. Једна битка је по мишљењу Багратиона била добијена само захваљујући Давидову. Он се сам бацио на одред француских коњаника и они су, гонећи га, пропустили моменат појаве руских хусара. Али праву ратну славу Давидов је стекао за време рата против Наполеона. Давидов је предложио идеју партизанског одреда. Са 50 хусара и 80 козака у једном од првих сукоба успео је да зароби 370 Француза, ослободивши при томе 200 руских заробљеника, кола са патронама и девет кола са провијантом. Други истакнути подвиг Давидова било је заробљавање одреда генерала Ожера са 2000 војника. Последња његова кампања била је 1831. године против пољских побуњеника. Одлазећи из армије Денис Давидов је знао да је завршио своју војни каријеру. 22. априла 1939. године око 7 сати ујутру у 55. години живота Денисе Давидов је изненада преминуо на свом имању. Његови посмртни остаци били су превезени у Москву и сахрањени на гробљу Новодевичјег манастира.