Стаљин отровао Лењина

Као могућег убицу Лењина они наводе Јосифа Стаљина.
Др Хари Винтерс, неуролог са Калифорнијског универзитета и руски историчар Лав Лури обавили су ревизију Лењинове здравствене документације, а своје налазе ће представити на годишњем скупу који се одржава на Универзитету Школе медицине Мериленд и који се бави смрћу познатих личности, као што су то ранијих година били краљ Тут, Кристофер Колумбо, Симон Боливар и Абрахам Линколн.
Како преноси агенција АП, 53-годишњи совјетски лидер доживио је неколико можданих удара прије него што је умро 1924. године, али је остало нејасно шта их је изазвало.
Током аутопсије установљено је да су крвни судови у мозгу били изузетно тврди, што је тешко разумљиво у Лењиновом случају, будући да је био релативно млад и да није имао ниједан од битних ризичних фактора, казао је др Филип Маковијак, организатор конференције.
"Лењин није био пушач - никада није пуштао пушаче у своје окружење. Није патио ни од дијабетеса, није имао проблема са тежином, а током аутопсије није пронађен никакав доказ да је имао висок крвни притисак", казао је он, додајући да је у вријеме Лењинове смрти, међу Русима постојала сумња да је Лењин умро од посљедица сифилиса.
Др Винтерс, међутим, истиче да су насљедни фактори далеко више утицали на Лењинову прерану смрт, него ова полна болест.
Премда сифилис може да доведе до шлога, из Лењинових симптома и аутопсије се може закључити да то код њега није био случај, навео је амерички неуролог.
Будући да је Лењинов отац, такође, умро у 54. години, стручњаци претпостављају да је код обојице постојала предиспозиција за стврднуће артерија.
Један од значајних фактора ризика за мождани удар је и стрес, а нема сумње да је комунистички револуционар био изложен великим количинама стреса, казао је др Винтерс, подсјећајући да је Лењин био стално у опасности да буде убијен.
Лури, стручњак за руску историју и политику из Санкт Петербурга, вјерује, пак, да је Стаљин ослабљеног Лењина, након претрпљених можданих удара, докрајчио отровом.
Са овом теоријом се слаже и др Винтерс, наводећи да је веома могуће да је Лењин отрован. Лењиново здравље се временом погоршало. Након једног већег можданог удара, одузела му се једна страна тијела и изгубио је моћ говора. Ипак, почетком 1924, Лењин се довољно опоравио да би прославио нову годину и отишао у лов.
Руски историчар сумња да је Лењин увидио да је починио грешку када је подржао Стаљинов успон на власт и почео је да се окреће Лаву Троцком, што је Стаљина нагнало да га отрује.
Уосталом, тровање ће касније постати један од Стаљинових омиљених метода за елиминацију непријатеља, казао је Лури.
Винтерс, који је наново прегледао извјештај патолога, као и Лејинову клиничку историју, казао је да током аутопсије нису обављени токсиколошки тестови који су могли да укажу на тровање.
Извјештаји из тог времена, такође, показују да је Лењин био активан и да је разговарао неколико сати пред смрт.
"А, онда је доживио серију веома јаких конвулзија, што је прилично необично за особу која има мождани удар", закључио је Винтерс.