Употреба мањина

Србија је држава српског народа и свих грађана који у њој живе. У бројевима то изгледа овако: 82 одсто становништва представља српски народ док 18 одсто отпада на „све грађане који у њој живе”. Сваки пети становник који не припада српском народу има иста права и обавезе као и она остала четворица али у политичком смислу поред свих оних већинских странака, које се и њему обраћају има и странке своје националне групе. Мањинске странке, баш као и ове већинске настале су почетком деведесетих, а као база за те странке послужиле су културне институције народности, како се то звало у време СФР Југославије.

Када је дошло време вишестраначја готово све те новоосноване мањинске странке заправо су биле покрети. Сви Бошњаци у Санџаку су отишли у СДА, готово сви Мађари у Војводини у ДЗВМ. А онда, како и доликује неком ко живи са Србима кренули су да се деле. Из подела у СДА настала је још једна јака партија СДП а из сукоба у ДЗВМ-у, настао је и ДСВМ али је ту ћар убрала трећа странка СВМ, која је покупила већину мађарских гласова.

Оно што је неопходно свим мањинским странкама је власт. Како се обраћају само својој националној групи не могу да освоје власт у држави али могу да буду партнери са државном влашћу. И ту прилику не пропуштају. Мањинске странке су један од најбољих индикатора ко ће да буде на власти. С ким се оне договарају пре избора тај неће лоше проћи на изборима.

Слатка је и власт у кући, да не говоримо о месној заједници или у општини али, ипак без подршке оне праве, државне власти не могу се испуњавати обећања бирачима. И зато, мањинске странке врло пажљиво играју.

Аналитичари ће рећи да су и код Милошевића све мањине изузев албанске биле у систему али после демократских промена тај систем су и званично прихватиле. Опет све изузев албанске. Албанци са подручја југа Србије и даље се надају да ће и три општине у којима живе укључити у косовску кризу. Тако сада одбијају учешће у реорганизованом Координационом телу за југ Србије наводно јер су за реорганизацију сазнали из медија. А заправо јер се ближе локални избори и бројне албанске странке настоје да ухвате што боље стартне позиције.

Мањине док су још биле народности имале су много; онда кад су постале мањине добиле су мало; углавном у сивој зони али у општем сиромаштву и то мало било је много да би после промена 2000. и оне дошле на тржиште.

Истина, добили су место потпредседника владе Србије као и министарство у савезној влади али, као и већински народ очекивали су много више. У другом сазиву парламента после 5. октобра чак није било ниједне мањинске листе.

Али, брзо су се рођени трговци из Новог Пазара и увек прагматични војвођански Мађари прилагодили новим правилима игре. Угљанин је знао да искористи своја два посланика која су изабрана на листи Демократске странке; кад је затребало они су прешли на страну прве владе Војислава Коштунице а заузврат Угљанин је добио подршку државе у локалном сукобу са Расимом Љајићем. Иако је тада и Љајић имао функцију у Београду није имао трговачког потенцијала у Скупштини Србије и у „кохабитацији на новопазарски начин” морао је да се повуче. Угљанин је тако ујединио власт у Новом Пазару (и општинску већину и председника општине), бар ову световну, сад покушава да и верску стави под контролу и да као у стара, лоша времена буде једини вођа србијанских Бошњака. Једини бег у крају који Срби називају Рашком облашћу. А Љајић је, између осталог постао министар за рад и социјална питања у Влади Србије. Његове амбиције и могућности ионако свакако превазилазе Нови Пазар и санџачки регион.

На северу, пак спрема СВМ нову тактику јер поред одличних позиција у општинској и покрајинској власти тренутно баш немају добру позицију у Републици. У циљу поправљања те позиције СВМ у коалицији са још три мађарске странке имаће свог председничког кандидата Иштвана Пастора који би требало да покаже каква би то била „Србија у којој је свима добро”. А да би бар мађарској националној заједници било боље већ договарају рокаде у односу са београдским странкама. Побољшање односа СВМ-а и ДСС-а требало би да резултира већим приливом државног новца у општине где Мађари имају релативну или апсолутну већину.

И док Бошњаци и Мађари имају са чим пред велике београдске странке, мање бројне националне мањине имају мањи маневарски простор али и Хрвати, Словаци, Власи, Бугари, настоје да се изборе за своје место под сунцем тј. пред председником Скупштине Србије.

А и он је припадник мањинске заједнице.