Зарада на мобилном отпаду

Сваки човек у току живота искористи и баци чак три тоне разне електронске опреме.

И поред тога што је ретко који мобилни телефон тежи од сто грама, а лаптоп од три, један од највећих проблема данашњице је њихово бацање у ђубре. Према најновијим проценама, наиме, човек у току свог живота „направи и остави за собом” чак три тоне овог отпада, затим сваке године у Европи се прикупи чак шест милиона тона таквог отпада, а на Старом континенту утроши милијарду и по долара на рециклирање тих производа. Поред мобилних телефона и компјутера, у ову групу спадају велики и мали кућни апарати, телевизори, видео-камере, уређаји за расвету и електрични алати, као и дечје играчке.

Колике су размере овог проблема види се по томе што је у свету 2004. године замењено 422 милиона телефона и да се очекује да ће наредне године власнике променити чак 891 милион ових апарата. Слично се може рећи и за компјутере. Само у Сједињеним Државама у протеклих 15 година „ван строја” избачено је 500 милиона компјутера.

Проблем, међутим, није само у количини овог отпада већ пре свега у опасностима по здравље људи и по природу. Харди Шлајниц, консултант за управљање отпадом електронске опреме који је недавно на ову тему одржао предавање у Привредној комори Србије, каже да се, рецимо, у једном персоналном рачунару налази чак девет опасних материја попут арсена, кобалта, кадмијума или антимона.

– Постоји гомила старе електронске опреме и нигде нема тачних података о њој. Треба знати да она садржи токсине који нису у потпуности истражени. Оваквих уређаја се годишње у Европи прикупи толико да би се напунила једна композиција дугачка од Београда до границе са Мађарском, отприлике око 180 километара – израчунао је Шлајниц.

Невоља је, при том, што је произвођаче тешко натерати да се обавежу на даљу прераду овог отпада, али и потрошаче да те производе шаљу на рециклажу. Искуство једног од пионира у овом послу Колина Армстронга, власника шкотске компаније „Гринет солушонс груп” која тренутно на тржишту вреди 50 милиона евра, пак, указује да у том послу може и – да се заради.

Армстронгова фирма је, рецимо, недавно постигла договор са „Моторолом” да се приликом куповине сваког новог апаратима у кутији нађе и „коверта-пакет” за повраћај старог. Рециклажу уређаја не плаћа „Моторола” већ „Гринет солушонс груп” којој се очигледно тај посао исплати. А да се исплати могу да потврде и ови подаци: у сто килограма бачених мобилних телефона 67 килограма је пластика, на бакар одлази 13,5 килограма а на алуминијум 8,8. Процењено је да се у тој количини налази и око 750 грама племенитих метала.

У Немачкој се, иначе, за тону рециклираних мобилних телефона добија 5.850 евра, за њихове пуњаче 650 евра, док је за тону рециклираних батерија потребно издвојити 780 евра. Најјефтиније су маске за мобилне, јер се за тону оваквих „рециклираних украса” плаћа 130 евра.

Сазнајемо и да један од три оператора мобилне телефоније у Србији намерава да од наредног месеца покрене акцију откупљивања старих телефона, па ће и то некима бити прилика за добру зараду. Наравно уколико претходно купе барем пола тоне ових апарата.