Знам ко ми је убио породицу

Навршило се 12 година откако је Никола Новаковић у избјегличкој колони стигао у Вишеград, те пуних 15 година од његовог тамновања по казаматима Армије РБиХ и злочиначких убистава његових најближих, супруге Милке, брата Ранка, снахе Обреније и полусестре Рајке.Никола је, иначе, до избијања ратних сукоба у БиХ живио са супругом Милком у насељу Горња Бреза, у брезанској општини.Тада сам већ био пензионисан, а иначе сам имао два заната, столарски и електричарски, тако да сам у властитој кући имао столарске машине. И онда, изненада, 10. јула 1992. године у кућу долазе униформисани полицајци Шабановић звани Брацо, и Дедић звани Цацо, који су ме спровели у полицијску станицу Бреза, гдје ме дочекао исљедник Џевахид Сокић - присјећа се Новаковић. Прича како су га до полицијске станице тукли, оптужујући га да је задужен за ликвидацију муслиманске дјеце.

- Након што ме исљедник Сокић оптужио да кријем радио-станицу и оружје, присутни полицајци су ме бјесомично тукли пуна два сата, након чега су ме одвели у стари руднички магацин. Ту су наставили да ме туку њих седморица, од којих сам препознао Еса Башића, Галиба Рамића и извјесног Шабића, званог Тарза, који је код мене завршио електрозанат. Одатле су ме пребацили у другу просторију са 27 српских заробљеника, а убрзо потом у подрум "Електротерме", гдје су услови били још тежи - прича Новаковић.

Одатле га, заједно с Ненадом Јеврићем, 4. марта 1993. године пребацују у Зеницу гдје је, у монтираном процесу, осуђен на 18 мјесеци затвора.

- Пошто сам још у Брези био регистрован од стране Међународног црвеног крста, у КПД Зеница нисам физички малтретиран, мада је било вербалних пријетњи. Али, то није било ништа према сазнању о судбини моје породице. Тако су ме представници Међународног црвеног крста 17. јуна 1993. године обавијестили да су 8. априла 1993. године звјерски ликвидирани моја супруга Милка, брат Ранко, наша полусестра Рајка и Ранкова супруга Обренија - истиче Никола.

Како каже, још за вријеме рата, по доласку из зеничког затвора у Илијаш, у октобру 1993. године, почео је приватну истрагу о страдању породице.

- Према причању неколико свједока, комшије Халид и Решо Фрљак наредиле су им да се прије мрака окупе у старој братовој кући, да би иза пола ноћи упали и извршили стравичан покољ. Сазнао сам још тада да су праве убице мојих најближих Рамо Бешлија, Малик Мешетовић и Нусрет Маторуга.

Измасакрирана тијела његових најближих затим су пребацили у мртвачницу Дома здравља у Брези, након чега је, како каже Новаковић, услиједила стравична медијска пропаганда.

- На њихова измасакрирана тијела навукли су униформе Армије БиХ, да би исте вечери на ратној ТВ Сарајево били приказани "ексклузивни" снимци уз пратећу причу шта су четници урадили од невиних муслиманских цивила - прича Новаковић.

Према његовим ријечима, ратне муслиманске власти у Брези су за ово звјерско четвороструко убиство окривиле локалног криминалца, извјесног Ковачевића, који је за то осуђен на двије године затвора.

- Све информације до којих сам успио доћи негирају да је то учинио Ковачевић. Праве убице су Бешлија, Мешетовић и Маторуга. Њих ни ратна, а ни послијератна власт у Брези уопште не терети и не желе да покрену било какву истрагу о томе, мада сам ја у више наврата давао бројне изјаве, чак и хашким истражиоцима. Тако они мирно живе у Илијашу - уз велику дозу разочарења прича Новаковић.

Једино што је Никола Новаковић успио да, након ексхумације 2000. године, своје најмилије сахрани на гробљу у Сокоцу, гдје им је подигао и споменике.