Поларни задаци руске флоте

Међу значајнијом обуком оружаних снага Русије у току последњих година посебно треба обратити пажњу на активизацију РМ у Поларном кругу. Обука великих размера Северне флоте у Баранцевом и Карском мору, поход крстарице „Петар Велики“ у источни део Северног Леденог океана и обука за коју се припрема Тихоокеанска флота у приарктичкој зони представљају још један корак на обнављању сталног присуства Русије у Арктику.

Ко влада Арктиком?

Одговор на ово питање није тако очигледан као што може да изгледа. С једне стране, постоје границе територијалних вода и економске зоне утврђене међународним правом, спорне зоне регулисане двостраним и вишестраним споразумима и услови за њихову експлоатацију. С друге, богатство Арктика се данас не користи чак ни 1% од потенцијала. А тачке гледишта арктичких и приарктичких земаља на припадност зона ван граница територијалних вода и ексклузивних економских зона се веома разликују.

У овим условима о јачању и обнављању војне инфраструктуре у Поларном кругу размишљају практично све земље које се с њим граниче. Велике обуке су спроводиле и спроводе, како земље НАТО, тако и Русија. Међутим, Русија у овој трци има одређену предност. Поседујући Северни поморски пут, најјачу ледоломачку флоту и велику војну групацију, чију основу чини Северна флота, Русија располаже најзначајнијим транспортним и војним могућностима у региону. Иако су они много смањени у поређењу са совјетским периодом. Треба истаћи да су северни поседи Русије највише настањени. У руском Поларном кругу живи више људи него на просторима свих поларних земаља заједно, а Мурманск и Нориљск заузимају прво и друго место по броју становника на списку приарктичких градова.

Неопходан развој

Ова база је сама по себи солидна, али ван граница неколико мање-више освојених рејона руски Арктик остаје исто толико беживотан као и острва канадског арктичког архипелага. Оваква ситуација представља извор потенцијалних проблема у условима кад ресурсни и транспортни потенцијал Арктика привлачи све већу пажњу. Ово се посебно тиче Северног поморског пута – његова нормална експлоатација, која постаје могућа захваљујући све већем смањењу површине поларног леда, врло је тешка због недостатка инфраструктуре дуж приобаља. „Висе у ваздуху“ и руска образложења права на копно испод мора ван граница искључиве економске зоне, којима су очигледно потребне јачи аргументи, него научни чланци и експедиције.

Развој војне инфраструктуре у Поларном кругу је потребан сам по себи, а у овим условима је реално средство за „рестартовање“ освајања региона у целини. Уколико Министарство одбране Русије успе да обнови систем базирања и навигационе подршке дуж Северног поморског пута, то ће постати велико достигнуће. На основу њега моћи ће да се развијају и цивилни пројекти. Имајући у виду специфику региона и вредност радова ови пројекти још у фази израде треба брижљиво да буду повезани с одговарајућим радовима војника: треба засебно стварати независну цивилну и војну арктичку инфраструктуру Русија данас себи не може да дозволи. Арктик игра велику улогу у одбрамбеној способности земље. То је потреба за заштитом поларних простора Русије. Осим тога, обнављање радиолокационог поља у Поларном кругу и лоцирање снага РВ и РМ представља добар адут и у случају да Русија и САД не буду могле да постигну консензус у вези с питањима развоја система за противракетну одбрану и питањима ограничења стратешког офанзивног наоружања у вези с тим. Као што је познато, кроз Арктик води најкраћи пут између Русије и САД. И војни значај региона је врло тешко проценити с ове тачке гледишта.

Иља Крамник,