Има ли код нас економске демократије?

Још се није ни осушило мастило са гласачких листића на недавно одржаним изборима, а грађани су се наново морали суочити са карикатуром овдашњег политичког система уобичајено називаног владавина народа.

Да ли је у оваквом стању друштва могуће остварити пристојан ниво економске демократије или су, пак, њени појавни облици у виду акционарских друштава пуке копије друштвеног безнађа? Могу ли инвеститори остварити своја права у компанијама у којима су мањински власници или се све своди на одомаћену изреку о количини пара и музике која их прати?

У јеку борбе овдашњих политичких елита да попуне места републичког парламента и изаберу носиоце извршне власти, широм земље одржавају се скупштине акционара – заседања највишег органа власти у компанијама које послују у облику корпоративне форме.

На овим местима сваки акционар може добити јасну слику о пословању своје компаније у протеклој години и њеној даљој перспективи, поставити питања о свим аспектима пословања, гласати за органе компаније уколико има довољан број гласова, као и учествовати у доношењу одлуке о расподели добити итд.

Но, да ли су ова номинална права истинско отелотворење демократије у пракси или, пак, штуро испуњавање сувопарних законских норми?

Док у демократским политичким системима један човек носи један глас, у економским демократијама важност гласа се мери количином капитала који се репрезентује што је једно од основних корпоративних начела.

Наравно, оваква поставка ствари једино омогућава напредак и развој акционарских друштава, иначе би било бесмислено улагати средства у ове привредне субјекте. И док се носиоци крупног капитала, пре свега већински власници компанија, лако боре за остварење својих права, како стоје ствари са малим акционарима?

Као и у политичким системима, развијеност економске демократије мери се нивоом заштите мањина односно права малих акционара. Осим на редовним скупштинама, мали сувласници корпорација и током године могу остваривати своја права: имати увид у сва документа друштва, постављати питања управним органима и сл.

Поред овога, сви акционари не морају чекати наредну годишњу скупштину на којој би гласали за органе друштва, већ имају могућност свакодневног исказивања воље путем купопродаје акција на берзи. Куповина и продаја акција компаније није ништа друго него “гласање” о поверењу управи која, за разлику од политичара, има овај вид непрестане контроле.

Свакако, акционари компанија у којима постоји доминантан власник, могу на берзи па и скупштини гласати до миле воље, али ће њихова судбина у великој мери бити у рукама већинског власника. Стога, у економским демократијама, квалитет надзора и контроле, нарочито ових најмоћнијих учесника на тржишту, од стране врховног регулаторног тела (Комисије за хартије од вредности) у великој мери одређује судбину малих акционара.

Положај Комисије у оквиру целог финансијског система и њена снага кључне су претпоставке да се кршења права мањинских акционара сведу на минималну меру.

А како се може угрозити економска демократија, били смо сведоци протеклих година у којима је интезивиран развој домаћег акционарства. Прекрајање пословних резултата од стране већинског власника (пандан крађи избора у политичким демократијама), трансфер добити на повезана лица (налик проневери новца од стране политичких елита), кршење равноправности акционара нелегалним докапитализацијама или њиховим покушајима, скривање јавних информација и сл. су само неки од појавних облика који успоравају развој економске демократије.

Наравно, њеној учмалости доприноси и стагнација политичког система у оквиру кога се развија док су главне последице јаке политичке кризе пад цена акција и ниски промети услед апатије берзанских гласача. У екстремним ситуацијама, инвеститори одлучују да у потпуности напусте тржиште, што би преведено на политички систем значило масован егзил грађана. Иако бег капитала није погубан као одлив најпаметнијих и најспособнијих људи, он прилично поуздано наговештава будуће изгледе економије и друштва у целини.

Отуда све напредне политичке елите стављају развој економске демократије на веома важно место јер се само тако могу придобити знатне инвестиције. Сваки други приступ, нарочито онај заснован на политичкој демагогији и популизаму, на овом пољу тешко може постићи чак и краткорочне ефекте. Посматрајући актуелни тренутак домаћег тржишта капитала то је више него јасно.