Зашто се Европа распада на регионе

Карта Европе може да се промени већ у наредне три-четири године. Националисти Каталоније који су победили на локалним изборима, спремају се да распишу референдум о одвајању свог региона од Шпаније. Расте вероватноћа одвајања Фландрије која говори холандски од Белгије.

Потписан је споразум о расписивању референдума о поптуној независности Шкотске 2014. године. Северна лига Италије тражи как минимум економску независност индустријалних провинција од лењог и корумираног Југа, како они смарају. Баварска је ове године стрго тражила реформе финансијског устава Немачке – наводно, не можемо више да посматрамо како наш новац неефикасно користе други региони.

Регионализам је супротна страна европске интеграције, сматра председник Института за националну стратегију Михаил Ремизов. Мали региони више се не плаше незавосности, зато што се налазе под окриљем евопских структура, које су преузеле на себе велики део функција државе:

- Ситњење монолита националне државе тесно је везано са јачањем наднационалних органа Европе. Раније, приликом формирања нових држава могао је да делује принцип прага – не сме се говорити о озбиљној државности без минимума демографског и економског потенцијала. Посебно ако постоје кофнликтни чворови, противречности са суседним земљама и народима. Зато под општеевропским кишобраном овај принцип прага је коначно престао да делује.

Део експерата повезује јачање регионализма са економском кризом. Богати чланови зоне евра – Немачка или Француска – незадовољни су тиме што морају да решавају финансијске проблеме сиромашних суседа. А успешни региони не ћеле да дотирају мање развијене. У кризи нема сувишног новца. Али директор Центра за немачка истраживања Европског института Владислав Белов сматра економију другостепеним фактором.

Делимично то је одговор на мултикултурализам – више пажње се обраћа на сопствену културу. Постоји појам немачка култура, ми говоримо о Гетеу, Шилеру, али ипак немачка култура се ослања на регионалне културе. Север Немачке је једна култура, југ друга. то је раст културне самосвести, који доводи затим и до таквих закључака: ми боље радимо и заслужујемо бољи живот. Ми не треба да хранимо друге.

Евопске власти за сада не знају како да реагују на нови изазов. Чак не могу да оцене све могуће последице. Политиколог, професор МГИМО Валериј Соловеј сматра да јачање регионализма и могући распад држава јесте део глобалних промена на које подстиче међународну заједницу економска криза:

- То личи на оно са чиме се свет суочио почетком 20. века. Ми живимо пред неки надолазећи талас. Он се подиже све више и више, а ми не можемо да оценимо ни размере, ни узрок. Или врло магловимто видимо узрок и природу ових појава. Зато је реаговање на њих ситуативно. Притискамо дугмиће – можда ћемо имати среће, а можда и не.

Економисти размишљају пре о промени технолошког склопа. Политиколози говори о трансформацији социјално-политичких система. Неки експерти сматрају регионализам тек објективним процесом, који треба још осмислити. Ако се одлуке о самосталности доносе у оквиру демократских процедура, европске елите немају право да их ометају. Могуће да Европа нуди нове моделе развоја чије предности треба научити користити.