Џон Монтагју: аристократски и демократски сендвич

Џон Монтагју, четврти гроф од Сендвича, британски државник 18. века, живео је прилично дуго – 1718-1792. Своју титулу грофа је наследио од деде Едварда Монтагјуа, трећег грофа од Сендвича кад је имао десет година. Вршио је различите војне и политичке дужности.

Био је генерални директор поште, први лорд морнарице и државни секретар Северног Департмана (тако се тада звало британско дипломатско представништво) које се бринуло за односе са Русијом, Светом Римском империјом и Шведском. Сендвич је дао оставку 1782. године. Савременици су говорили да није баш био компетентан и да је било мало таквих који су вршили толико функција, а тако мало урадили. Међутим, савремени историчари говоре да је лорд од Сендвича ипак нешто схватао и да су се историчари раније исувише ослањали на мишљење противника грофа. Иначе, лорд Сендвич је подржавао капетана Џејмса Кука. Управо је он финансирао експедицију Кука за истраживање Тихог океана. Управо је, у част првог лорда морнарице Кук дао име откривеним острвима – Сендвичка (сада позната као Хавајска). Још неколико острва је названо по имену – Монтагјуа. Четврти гроф од Сендвича је остао упамћен, пре свега, захваљујући храни.

Сматра се да је сендвич први пут писмено поменут 24. новембра 1762. године у дневнику енглеског историчара и политичара Едварда Гибона, где је овај описивао ручак на коме су служили комаде хладног меса, или сендвиче.

Не знамо како су се појавили тачни подаци о сендвичу. Постоји о томе неколико верзија. Према једној, лорд Сендвич је волео да игра карте, и то је радио сатима. Не желећи прекидати игру да би нешто појео, наредио је да му се донесе парче меса између два комада хлеба. Овако је било лако у једној руци држати храну, у другој – карте. Идеја се допала и његовим партнерима у картању, па су почели да наручују „исто што је и Сендвич“.

Друге верзије се придржава професор Николас Роџер, аутор биографије четвртог грофа од Сендвича: он сматра да је први сендвич направљен за радним столом.

Мисли се, такође, да је Џон Монтагју за време својих путовања по Средоземном мору видео како Грци и Турци једу лепиње са свим и свачим унутар њих и одлучио да уради то исто са хлебом и месом.

Сендвич није одмах стекао популарност. Било је потребно неколико деценија да сендвичи пређу океан и освоје Америку. Од „аристократског“ порекла, сендвич је постао права храна. И данас се сматра да није добар са тачке гледишта дијете, али је ипак удобан и за пикник, и за посао. Поред тога, за сендвич не треба никакав прибор.