Пекинг прати планове руске флоте

Пекинг је обратио пажњу на преговоре између Русије и Вијетнама у вези с могућношћу да руска РМ користи базу Камран. Недавно је утицајни кинески лист „Хуанцју шибао“ објавио чланак под називом „То што се Русија враћа у Камран не мора обавезно бити лоше“. Историја односа у троуглу Москва-Пекинг-Ханој никад није била једноставна. Тим је занимљивије то што је реакција кинеске стране на евентуално враћање руске флоте у Камран у целини била неутрална.

Од времена оснивања КНР Москва и Пекинг су подржавали борбу вијетнамских комуниста против француских колонијалиста, а затим и против Американаца, који су бранили владу Јужног Вијетнама. Ова подршка се наставила чак и након раскида односа између КПСС и КПК 1960-их година. Међутим, после уједињења Вијетнама односи између Ханоја и Пекинга су се покварили. Парадоксално је, али тачно да су након завршетка рата у Вијетнаму односи између три социјалистичке државе више одређивани геополитичким разлозима него идеологијом. Уједињени Вијетнам је почео да претендује на важнију улогу у региону супротстављајући се жељи Пекинга да постане лидер комунистичког покрета у целој Азији. Кина је у одговор одлучила да се ослони на крвави режим „црвених Кмера“ у суседној Камбоџи подржавши га у конфликту с Ханојем. А кад је вијетнамска војска свргла овај режим, Кина је намислила да одржи „крваву лекцију“ самом Вијетнаму, али је претрпела увредљив пораз у војном конфликту у фебруару 1979. године. Овај оружани сукоб је назван првим социјалистичким ратом.

Данас су односи између Пекинга и Ханоја и даље затегнути. Главни камен спотицања је територијални спор о припадности Параселских острва и острва Спартли у Јужном Кинеском мору. Вијетнам је забринут због напретка кинеске економске и војне моћи и јачања позиција Пекинга у региону и у свету. Ханој почиње да тражи савезнике за обуздавање бившег социјалистичког друга. Пошто су главни геополитички конкурент КНР – САД, Вијетнам мора да тражи међусобно разумевање с некадашњим непријатељем. САД такође покушавају да пронађу противтежу утицају Кине у региону, а заинтересоване су и за сарадњу с Вијетнамом.

У овом смислу је активнија дискусија у вези с коришћењем вијетнамске базе ратне морнарице Камран посебно занимљива. До 1972. године користила ју је војска САД. После пораза Јужног Вијетнама 1975. године база је прешла под контролу северновијетнамске војске, а 1975. године је предата СССР на бесплатно коришћење. После распада СССР руска флота практично није користила Камран, а од 1. јануара 2002. године он је био затворен. Од 2003. године су почели преговори о могућности да Камран користе бродови САД. У јуну 2012. године је заитересованост за базу приликом посете потврдио министар одбране САД Леон Панета, први шеф Пентагона који је допутовао у социјалистички Вијетнам.

У Пекингу је испољено велико незадовољство плановима о америчко-вијетнамској војној сарадњи. У томе су неки видели још један корак на стварању америчког система за успоравање развоја Кине и напад на њену територијалну целовитост. Иако САД званично не подржавају територијалне претензије Вијетнама обе стране се залажу за могућност међународног посредовања, док се Кина одлучно противи интернационализацији конфликта.

Зато је у Пекингу велика пажња поклоњена плановима за повратак руске флоте у Камран. Питање о томе да се овде створи база за материјално-техничку подршку руске РМ је разматрана, између осталог, за време посете Дмитрија Медведева Вијетнаму почетком новембра 2012. године. По изјави руског премијера, дискусија у вези с овим питањем ће се наставити.

У Кини је ова новост примљена с помешаним осећањима. С једне стране, Пекинг љубоморно прати побољшавање односа између Москве и Ханоја. Неки су овде посебно незадовољни сарадњом руских и вијетнамских компанија на освајању природних богатстава подводног копна, премда је Москва обећала да неће обављати никакву делатност на спорним територијама. С друге стране, Кини више одговара да се у Камрану налази РФ пријатељске Русије него да ту дођу САД.

Вероватно у Кини преовладава друго мишљење. О овоме сведочи и чланак у „Хуанцју шибао“. Његов аутор војно-поморски аналитичар Ли Цзјан је подвргавајући одлучној критици планове Вијетнама за интернационализацију територијалног спора уздржанији према Русији. Он сматра да иако ће руско војно присуство у региону ситуацију учинити још сложенијом, оно може да пружи Кини више простора за маневрисање.

Као што је познато, у споровима држава у региону Русија не заузима позицију ниједне од страна. Кина је стратешки партнер Русије и блиски односи с њом су крајње важни. Међутим, и обнављање традиционалних пријатељских веза с Вијетнамом, као и развој сарадње на обострану корист с другим земљама АТР одговара националним интересима Русије.

Александар Лукин,