Исплакане сузе мајке Јелисавке

Брчко – „Све што сам имала суза исплакала сам их. А и како не би када сам, за отаџбину и слободу српског народа, изгубила два сина и супруга. Анђелко је био шездесет и седмо, Ристо седамдесет друго, а супруг Живко, четрдесет и друго годиште. Сва тројица су оставили животе на бранику Републике Српске. Сва тројица су од срца мајке и супруге отргли по дeо душе... Данас кад им гледам слике, а ништа више од њих и немам, гушим се, али суза нема... Али живети се мора, уздише Јелисавка Тодоровић из брчанског предграђа Грбавица. Анђелко, Ристо и Живко, скончали су животе за само десетак сати. И то на положају у Пљоштарима код Брчког, седмог октобарског дана 1992. године. Као припадници Прве брчанске бригаде. Прво гине Живко. Само мало касније гине и Ристо. Када је чуо да му отац рањен, а испоставило се касније да је већ био мртав, Анђелко је кренуо да га извуче... Упао је у окружење... Ни по коју цену није хтeо жив у руке непријатеља. Активирао је бомбу и убио се. – Анђелко, мој анђео, радио је пре рата у Аустрији. Када је код нас почео рат, ни тренутка није чекао. Одмах је кренуо пут родног краја. Дошао је да, заједно са својим комшијама и пријатељима, брани своје. Да брани дедовину од својих комшија муслимана и Хрвата. Увек ми је говорио – мајко и ако погинем, знам да гинем за своју земљу... Једино чега се, грдне моје ране, плашио, било је заробљавање. Никада му није ни пало на памет да жив дође у руке крвника, брише сузе Јелисавка. Све зло Србима Брчког, донели су њихове, до пред рат комшије, а у рату непријатељи. Тако је то, уосталом, било и у Посавини. – Веровали смо нашим комшијама Бог им не д’о. А они? Да нам не дођоше борци Шеснаесте крајишке бригаде из Бањалуке, ко зна да ли би ико од нас сељана и преживео. Да српских бораца није било, и на овим просторима би се поновила прича од пре педесетак година, када је усташко-муслиманска кама и овде пресуђивала Србима. И то свима одреда, наставља Јелисавка. Три гроба Тодоровића ископана су у једном дану. И сва три заливена сузом мајке и супруге Јелисавке. Само она зна како је све то могла преживети. И издржати. И бити и опстати на ветрометини живота. – Душмани нису дали ни да раке ископамо. Да их сахранимо на миру и како то ’оће Свевишњи. Сећам се, копамо раке, а гранате падају око нас. По гробљу. Једва смо их успели сахранити. И свећу запалити за покој њихове велике душе, каже на крају Јелисавка. Два сина и супруга, Јелисавки нико и ничим не може надокнадити. Уз речи утехе бројних пријатеља, рођака и ратних другова, Јелисавки је остало и велико признање. На зиду, у трошној кући брчанског предграђа Грбавица, међу давно пожутелим сликама, посебно место заузима Орден Милоша Обилића који јој је, пре седам година, уручен указом тадашњег председника Републике Српске Драгана Чавића. Утеха мајци хероини су и син Бошко и супруга му Славица те посебно шеснаестогодишњи унук Стефан и три године старија унука Андријана који живе у Шведској. И који Јелисавку никада не заборављају. А и како би?