Од мајстора за аута до уметника за дрво

Ужице – Велики дрвени Златиборац са шајкачом и у народном оделу, висок скоро два метра, посматра путнике крај магистрале која води кроз село Шљивовицу подно Златибора. Као какав стражар, стоји пред тек отвореном галеријом-атељеом самоуког мајстора дрворезбара Миладина Лекића из овог села. Миладин је овог дугајлију направио, из дрвета издубио, па асфалтном путу примакао. Да усред пространогБранешког поља, у коме поглед привлаче хале одавно посрнулих фабрика, пажњу намерника скрене ка галерији. А у тој, још незавршеној, уметничкој кући мноштво свакојаких, малих и великих Миладинових скулптура. Мотиви изворни, златиборски, од дрвета из овог краја: орахово (најбоље се обрађује и најмање пуца), дудово (лепо патинира кад дуже стоји), храстово, шљивово. Ту је и мала скулптура сељака у ношњи, заправо умањена верзија оног дугајлије пред галеријом. Затим, пас од дрвета, као и орао, змија, женски актови и којекакви апстрактни мотиви. – Мотиви сеоског окружења и традиције преовладавају у мојим радовима – објашњава нам овај тридесетогодишњак, једини златиборски наивац вајар дрвета. – Хотелијери Златибора и туристи управо ово траже, људи воле природан материјал и изворне мотиве. Има посла, многи који овуда путују застају крај галерије да виде оно што радим, па понешто и купе – каже Миладин, чије скулптуре већ красе хотелска и апартманска здања у центру Златибора, а стигле су и у веће градове Србије и у Републику Српску, на сајмове туризма, изложбе, а неке чак и у Америку. Наглашава, у младости није ни сањао да ће овим путем кренути. Јесте лепо цртао као ђак, али ни на крај памети му није било да се бави уметношћу. Не иде с тим лако код Златибораца. Ипак, једног дана 1998. године нашао је некакав необичан пањ у свом дворишту, на лава га подсећао, па узео кућно длето и кренуо да обрађује. Испало добро, тај први рад чува и не продаје. Затим је направио још неке дуборезе, иконе, понеког дрвеног сељака. Сумњичаво вртели његови родитељи главом на те мајсторије, саветовали га да ради нешто паметно, од чега може да се живи. Није их Миладин послушао. Видео да му дрворезбарење лежи, па му се сасвим посветио. – По струци сам аутомеханичар, а тим занатом сам се бавио две године после школовања. Ни сам не знам колико сам „кршева” поправио, смучио ми се тај посао. Више ни под хаубу својих кола главу не завлачим – казује Миладин. А шта сада родитељи кажу, питамо га. – Ћуте, одобравају – одговара наш саговорник, који своју будућност види у овом стваралаштву.