(НЕ)ПРАВДА!

Цијели га је свијет тражио на територији Србије и Републике Српске, такозвани бр.1 ратних злочинаца, "скривао" се 13 година у Београду под именом Драган Давид Дабић.

Ово се не може назвати класичним бијегом и прикривањем, јер ако је неко живио 13 година у потпуној слободи, радећи као доктор и "исцјељитељ" и учествујући често на конференцијама и јавним наступима, онда се сигурно није скривао. Тако, нису још увијек разјашњени услови под којима и када је Караџић ухапшен.

Потпуно нејасно хапшење, медијска машинерија у пуном погону жели да још више мистификује под велом задовољења правде Суда у Хагу и међународне заједнице. Елементи сценографије хапшења једног од најтраженијих бјегунаца у посљедњих тринаест година, само су дио организоване међународне фарсе која треба да заокупи јавност и натјера је да повјерује у оно што јој се представља. Ово је на неки начин прави моменат да се оправдају сви "напори" и новци које су уложили Трибунал у Хагу, НАТО, и западне владе у континуирану потрагу за "бр.1" по цијелој Србији и Републици Српској.

На крају су нам показали старијег човјека, смиреног и културног, неупадљивог у маси, али прије свега особу која живи свој живот на нормалан начин, не прикривајући се и не бјежећи. Живио је у Београду под лажним именом, Драган Давид Дабић, као сваки слободан грађанин. Радио је за различите приватне клинике као неуропсихијатар и доктор алтернативне медицине.

Како је могуће да је "бјегунац" кога и највеће тајне службе нису могле да открију, дуги низ година писао и објављивао чланке, учествовао на конференцијама и јавно се показивао, као рецимо у Новом Саду, 12. априла 2008.? У сваком смислу ријечи био је врло добро интегрисан грађанин, сусретао се с много људи и обилазио разне градове без икаквог страха да га неко не препозна. Врло је чудно да неко чија је "глава уцијењена" на милионе долара шета и појављује се сасвим мирно, дијелећи савјете својим пацијентима. Невјероватно је да се неко такав може скривати без ичије помоћи и помоћи одређених институција. Министар здравља Србије, Томица Милосављевић, прецизирао је да у регистру нема ниједног доктора с именом Драган или Давид Дабић и да му Министарство није никада издало било какву дозволу за рад. Без сумње је да је хапшење Караџића, инсценирано у ноћним сатима и није ништа друго него обична фарса, простудирана да би се играло с масама, покривајући све неуспјехе током година трагања. Како је могуће да је његова фамилија сазнала о хапшењу преко медија и прије него што је извршена ДНК анализа? Очито је да се кула од пијеска полако руши, грађена на дугогодишњој потрази и акцијама, малтретирању његове породице и српских грађана. У периоду његовог бјекства више се не зна ни број особа које су претресали и малтретирали само зато што се презивају Караџић или зато што личе на њега. Присјетимо се само сцена када је Карла дел Понте долазила у Београд, лупајући вратима, дерала се да има поуздане информације како Радована Караџића штити мафија или да има поуздане информације како се он налази у Бањој Луци. Очито да је њена "прецизност" нестала у сумаглици реалности да Караџић ради на приватној клиници и одржава конференције. Према томе, не треба да се суди Караџићу као ратном злочинцу него рафинираним мозговма Хага и НАТО-а и цијелом систему који је годинама уцјењивао народ и државе, намећући им њихове реформе, приватизације, тендере, само зато што су наводно скривали бјегунце.

Свима је јасно да Караџић није никакав монструм како су га приказали у медијима и комплетна кривица се базира на томе што је он био лидер у вријеме крвавог рата, када су се морале доносити одлуке којима је требало спасити властити народ и властиту територију. Као предсједнику Срба у Босни на његовим леђима су стајале све највеће одговорности након што га је све коштало само зато што је био Србин и имао храбрости да поведе народ у одбрану свог народа и заједно с њим створи Републику Српску и одбрани је од напада и агресије снага које и дан-данас желе да укину овај ентитет. Да је постојала правда, онда би се свакако исто морало десити и командантима муслиманске, хрватске или албанске војске на Косову, које су пустили на слободу, као што се десило с Насером Орићем, Алијом Изетбеговићем или Рамушем Харадинајем и Хашимом Тачијем. Хашима Тачија су чак и наградили независном државом и предсједничком столицом. Све док не буде поштована ПРАВДА за све народе, неће бити мира на Балкану, јер неправда и даље потпирује мржњу и национализам. Српски народ врло добро зна шта се дешава познајући своју историју, своју прошлост, своје хероје и ратове и није навикао да их продаје за столом са "глупим" западњацима који студирају сваку ствар у којој виде златни рудник. Овакве приче могу бити интересантне Американцима, Италијанима, Енглезима и свима онима који познају рат издалека, а не онако како то знају Срби.