СУШТИНА

Ко се када коме извинио за почињене ратне злочине на овим ратним просторима? Председник Тадић је то учинио јавно, скоро сервилно.

Хрватски председник је то учинио 2003. шапатом на ухо Светозару Маровићу, тадашњем председнику СРЈ. Алија Изетбеговић није стигао да то уради, ако је уопште и имао намеру, оправдано је одсутан.

У дипломатској комбинаторици и пракси питање јавног извињења је важно. На Балкану све то има другачији значај. У овом случају, Месићева тврдња да се он већ извинио Србима, као и Тадићево инсистирање „он чека извињење" претвара се у списатељску вештину у којој ће форма појести суштину.

Сва хашка и друга сведочења несумњиво доказују да је хрватска војска 4. августа 1995. починила бројне ратне злочине, да су побијени сви они који нису успели да побегну, углавном старци и деца. Спаљене су све српске куће куд је прошла хрватска војска, не само у Хрватској него и у западнокрајишким општинама Дрвару, Купресу, Грахову, Гламочу и Петровцу. Фрањо Туђман је после „Олује" с разлогом изјавио да је српско питање у Хрватској коначно решено. Држава Хрватска је после тога установила чврсту стратегију према својим Србима. Најпре, скоро је немогуће да Срби повратници добију право на повраћај своје имовине, нарочито у урбаним срединама. И друго, сваки Србин који је носио пушку у страху је да ће му судити за некакав ратни злочин пред хрватским судовима.

Из речи председника Тадића, у делу који се односи на српско-хрватске односе јасно је да наш државни врх нема стратегију за решење српског питања у Хрватској. Јесте председник Тадић напоменуо да Хрватска са тим теретом не би могла да уђе у ЕУ, али то остаје на нивоу реплике. Јер у поређењу са оном реченицом Стипе Месића: „Могу Срби са собом да понесу и ону земљу коју су на опанцима донели у Хрватску", став председника Тадића звучи као Дизниленд.

Српски државни врх би морао да пред међународну заједницу врати План З4. Да се протераним Србима омогући повратак у Хрватску под међународним надзором и да Срби у Хрватској добију локалну аутономију по међународним стандардима и да то буде услов Хрватској за њен улазак у Европску унију. То би био поуздан доказ да држава Србија постоји.