Кућа у којој се родила Мона Лиза

Истражујући документа Паланти је закључио да је "Ђоконда" била супруга фирентинског трговца Франческа дел Ђоконда. Испоставило се да је Лиза Герардини живјела у сусједству с породицом Леонарда да Винчија.

Италијански истраживач Ђузепе Паланти тврди да је у италијанском граду Фиренци пронашао кућу гдје је рођена Лиза Герардини која је послужила као модел за "Ђоконду", чувени портрет Леонарда да Винчија (1452-1519). Изучавајући архиву Паланти је, како наводи агенција Анса, означио кућу у којој се 15. јуна 1479. године родила Лиза. Она се налази између улица Скваца и Мађо, познатих по фирентинским антикварницама. Ђузепе Паланти је истраживач који је и раније упорно тврдио да је жена која је била Леонардова инспирација за "Ђоконду" сахрањена у Фиренци.
Мјесто и тачан датум њене смрти Палатни је успио да установи захваљући материјалима из фирентинских архива. Истражујући документа он је закључио да је "Ђоконда" била супруга фирентинског трговца Франческа дел Ђоконда, а умрла је 15. јула 1542. године у 63. години. Лиза Герардини је сахрањена близу манастира Света Урсула у којему је, послије смрти супруга, тешко болесна провела посљедње године живота. У документима је забиљежено да је достојно испраћена што свједочи о њеној познатости. Исто тако испоставило се да је Лиза Герардини живјела у сусједству с породицом Леонарда да Винчија.
Леонардо да Винчи је славни италијански сликар, архитекта, проналазач, музичар, вајар, изумитељ, математичар и инжењер. Укратко - највећи геније ренесансе, човјек који утјеловљује ренесансни идеал свестраног човјека - вишеструко надареног човјека неутаживе знатижеље и жудње за новим сазнањима. Само једноставно набрајање његових неумјетничких интереса граничи с несхватљивим: анатомија, ботаника, картографија, геологија, математика, аеронаутика, оптика, механика, астрономија, хидраулика, акустика, нискоградња, техника производње оружја, планирање градова. Његова дјела "Посљедња вечера" (1495-97) као и "Мона Лиза" (1503-06) спадају међу најпопуларније и најутицајније слике ренесансе, док његови списи одражавају дух научног истраживања и механичке инвентивности која је била стољећима испред свога времена.
Јединствена слава коју је Леонардо уживао у свом животу и то, филтрирана и очишћена од стране историјског критицизма, остала је неокаљана до данашњег дана базирана на једнакој уникатној универзалности његовог духа. Леонардова универзалност је више него вишеструка. Истина, у вријеме ренесансе и периода хуманизма, вишеструкост је била високо постављен квалитет, али није била без разлога ријетка. Многи други добри умјетници су је посједовали. Леонардова универзалност, с друге стране, била је спиритуална снага, искључиво његова, која је генерисала у њему неограничену жудњу за знањем и која је водила његова размишљања и понашање. Умјетник по диспозицији, открио је да су његове очи биле његов главни пут до знања. За Леонарда, вид је био човјеков највиши орган чула зато јер вид сам претвара чињенице у искуства одмах, коректно, и са сигурношћу. То значи да сваки феномен који је посматран постаје објекат знања. Сапер ведере ("знати како видјети") постаје главна тема његових прочавања човјекових дјела и креација природе. Његова креативност достизала је у свако подручје у којем се користило графичко представљање: био је сликар, вајар, архитекта као и инжењер. Али он је ишао и изнад свега тога. Његов величанствен интелект, његова неуобичајена снага опсервације, те његово мајсторство умјетности цртања водило га је у проматрање саме природе, коју је проучавао са методичношћу и убацујући логику - у чему су његова умјетност и његова наука биле једнако заступљене.