Преминуо академик Љубомир Тадић

 Академик Љубомир Тадић преминуо је ноћас у Београду у 88. години, речено јеТанјугу у САНУ.

Љубомир Тадић је рођен 1925. у Смријечну у Црној Гори. Имао је 16 година када се прикључио партизанском покрету.

Био је професор филозофије и социологије права на Универзитету у Београду и стални члан САНУ. Године 1968. био је један од предводника студентских протеста, па је 1974. као неподобан удаљен са Универзитета.

Један је од 13 оснивача обновљене Демократске странке децембра 1989. године, и уз Драгољуба Мићуновића једини је из те првобитне екипе који је остао у ДС-у. У више наврата је био члан Главног одбора те странке.

Љубомир Тадић је отац Бориса Тадића, некадашњег председника Србије и лидера ДС-а.

Након Другог светског рата студирао је у Сарајеву и Београду. У Сарајеву је био први секретар Универзитетског комитета и уредник дневника Ослобођење.

Филозофију права докторирао је у Љубљани. Као научни сарадник, био је члан Уставне комисије за припрему Устава из 1963.

Проф. др Мишо Кулић тврди за њега да "никада није ни тежио, а ни од других интелектуалаца тражио пристајање на обавезност свог научног, интелектуалног и моралног уверења, јер интелектуалну заједницу никада, чак ни онда када га је Брозов режим гетоизирао са њему по уверењу сличним интелектуалцима у Институт за филозофију, није схватао као котерију. (...) Никада није тражио ни послушне ученике, а ни неку интелектуалну или политичку групу која би га следила".

Тадићево дело "Поредак и слобода" (1967) оставило је велики утисак на тадашње генерације студената. И његово позније дело "Традиција и револуција" (1972) имало је сличну судбину.

Један од првих дисидената

Критичко писање за часопис "Праксис" и одлука да, као професор Београдског универзитета, подржи студентски протест 1968. (по сопственом признању, он је аутор назива "Црвени универзитет Карл Маркс"), разлози су због којих је сврстан у групу првих дисидената тадашњег режима и један је од осам професора који су половином седамдесетих одстрањени са Филозофског факултета.

Заједно са неколицином истомишљеника покренуо је у Енглеској "Праксис интернешенел", а у земљи са Добрицом Ћосићем покушао је да покрене часопис "Јавност".

Био је председник Покрета за заједничку европску државу Србију и Црну Гору, који је имао за циљ да сви држављани те републике добију право гласа на референдуму о одвајању Црне Горе.

Писао је да грађански рат није започео 1991. године, већ да се његове јасне назнаке налазе у периоду раније социјалистичке изградње, посебно "уставне изградње", највише Устава из 1974. године.

Тврдио је да за разарање Југославије није био одговоран социјализам, него његов "бољшевички привид", при чему је "историјски парадокс да између бољшевичког пројекта разбијања Југославије и западног пројекта којим је то разбијање остварено, постоји пуна конвергенција".

Добитник је Седмојулске награде, највишег признања Србије. Дописни је члан САНУ од 1985. године, а редовни од октобра 1994. године.

Демократска странка оценила је да одлазак Љубомира Тадића не представља само ненадокнадив губитак за науку и ДС, већ и за све демократе.

"Више него било ко други, академик Тадић је имао храбрости да у тренуцима највећих притисака подигне свој глас и устане у одбрану демократских начела и вредности", наводи се у саопштењу.