Србски писац Милован Витезовић: прати ме у успех у Русији

Важан догађај се десио у књижевном свету Русије – уручивање у Савезу писаца Русије заједно с Фондом Јована Златоустог годишње награде «Имперска култура» истакнутим савременим писцима, песницима, драмским писцима, новинарима из различитих земаља – Русије, Белорусије и Украјине. Ова година је посебна и за Србију.

Један од носилаца ове награде је постао србски писац Милован Витезовић, који је добио медаљу и почасну диплому у номинацији «Словенско Братство» за роман «Чарапе краља Петра». Пре него што говоримо о књизи и њеном аутору, неколико речи о самој награди. Пред микрофоном је председник Савеза писаца РФ Валериј Ганичев.

- После распада Совјетског Савеза, који се сматрао моћном империјом, у друштвеној свести је настала нека празнина. Зато смо сматрали за неопходно да тражимо изворе. 1990-их година совјетски историчар књижевности и друштвени делатник Едуард Володин је написао књигу, коју је назвао «Враћајући се у империју». Тај као да тривијални назив сматрали смо веома актуелним. Империја је за нас није била повезана с освајањима, како је уобичајено да се сматра. То је спој различитих култура, различитих могућности. Зато је била основана та награда. Када смо добили роман Милована Витезовића у руском преводу, нама се у њему допало све: и садржај, и суштина. Главни је однос према таквом појму као служење народа свом руководиоцу, и свест руководиоца, шта је главно у животу. Онда смо га објавили у нашем издању Роман-часопис, те је он добио мноштво позитивних одзива

Радња романа Милована Витезовића "Чарапе краља Петра" се одвија у време Првог светског рата. У књизи се истиче и улога србског краља Петра Карађорђевића као ослободиоца. Међутим, сиже је другачији: краљу, који иде у рат, сељанка Макрена Спасојевић даје чарапе, које је она сама направила са молбом да преда њеном сину-јединцу. Приликом тражења је погинуо војник, умрла је и сама Макрена. Зато је Петар Карађорђевић одлучио да сачува обичне чарапе за успомену на ту жену и њеног сина. У том ситлу је симболична чињеница да је награда била уручена Милована Витезовићу у години 100. годишњице почетка Првог светског рата. То је признао и сам аутор.

- У години која је почела ми одајемо почаст страдалима у Првом Светском рату у коме је србски народ платио тешким жртвама. Ако буде новца роман „Чарапе Краља Петра“ ће да буде екранизован. Мене изгледа хоће Русија. Претходне 2013. године на фестивалу „Златни витез“ мој роман „Шешир професора Косте Вујића“ добио је главну премију. Сада ова награда.

Разуме се, не само награде су имале значај за Милована Витезовића у Русији. У нашем разговору се он сетио и на часове руског језика у школи, и на своје пријатеље-писце.

- Ја сам на руској књижевности нашао све везе наше историје. Ја сам још као дете, као ђак, прочитао Толстоја и Достојевског. Али и Андреја Вознесенског, и Белу Ахмадулину, је знахући руски хезик препевао сам Булата Окуџаву и мало пријатељио са њим. Један део људи које сам ја знао су отишли. Отишао је Вознесенски, отишао је и Никита Толстој, коме сам ја иначе дуговао много шта у животу. Мени награда није неко честитање свега што сам до сада радио, веће задовољење моје младости и трага да све није било узалуд.

У последње време се проширило мишлење да књижевност у новој Русији већ не игра одређујућу улогу, какву је имала раније. И то не само у Русији. Међутим, награда «Имперска култура» потврђује: «ако звезде упаљују, то је неком потребно», како је писао Владимир Мајаковски.

Григориј Соколов,