Март 1996: Предизобрна трка САД по босанским пољима

1996. године на Балкану амерички послови нису ишли баш најбоље. Председник Хрватске Фрањо Туђман, Југославије Слободан Милошевић и Алија Изетбеговић, потписавши крајем 1995. године Дејтонски споразум, нису превише журили да га испуне.

Бела кућа је схватала да треба стално терати балканске лидере да успоставе ред у региону. Државни секретар САД Ворен Кристофер редовно се састајао са непопустљивом тројицом. У фебруару 1996. године он их је окупио у Риму. Поново су били протоколарни осмеси и обећања, али ствар није напредовала.

А Бил Клинтон веома је рачунао на своје „штићенике“. Домаћин Беле куће је схватао да му је нови председнички мандат гарантован само у случају мира у Босни и Херцеговини. Његов супарник Боб Доул такође је рачунао на босанску карту, пажљиво пратећи ситауцију на Балкану и грешке у председничкој трци могле су скупо да коштају.

Раније је Дејтон кочио зато што Срби нису могли да се договоре са муслиманима. Али до марта 1996. године мировни процес је прикочила криза у хрватско-муслиманској федерацији. Сви су се бојали да ће поново почети расправе помоћу оружја. Загреб се трудио да чини све како би Федерација функционисала по нормалном принципу – два народа са једнаким правима и обавезама. Сарајево се залагало за грађанску републику Босну и Херцеговину. Хрвати су инсистирали на кантонској подели, муслимани су хтели да се Федерацијом управља по регионалном принципу.

У марту 1996. године уместо Изетбеговића у Женеву је долетео његов заменик Ганић. Он је имао широка овлашћења, али реално ништа није решавао, јер последњу реч је увек имао Изетбеговић. Државни секретар САД Ворен Кристофер дуго је наговарао председнике Туђмана и Милошевића да не одлазе из Женеве и да започну преговоре са Ганићем.

По повратку из Женеве председник Туђман одмах је изјавио да сада кантонални принцип одговара обема странама. Муслимани и Хрвати су решили заједно да раде и на формирању Федералне армије.

Женева је успела да се договори о нормализацији односа између Хрватске и СР Југославије. Узајамном признању две земље сметало је једно нерешено територијално питање – полуострво Превлака. Туђман је изјавио о готовости да изведе демилитаризацију овог региона. Загреб и Београд су решили да обнове и економске везе, обећавши да ће отворити аутомобилски, железнички и ваздушни саображај између две престонице. Било је одлучено да се започне заједничка ескплоатација нафтовода ЈАНАФ.

Ради потврђивања „женевских успеха“ Бил Клинтон је решио да упути у Босну и Херецеговину своју жену Хилари Клитон у пратњи десетина новинара водећих америчких канала. Прва леди је видела колико је тешко за 20 хиљада „џи-ај“ да успостављају мир у региону конфликта. Није узалуд за овај посао сваки добијао плату од 4000 долара месечно. Реклама за државни рачун и истовремено пропаганда бриге Америке о становницима Балкана и својим војницима. На бираче овакав шоу увек делује без промашаја.

Константин Качалин,