Криминал потреса Србију

Више нема правила - деца се убијају међусобно, љубавнице убијају љубавнике, мајке своје синове наркомане, мужеви супруге

„Унук задавио бабу“, „Убио и запалио рођака“, „Мајка усмртила близанце у пољском ве-цеу“, „Свекрву отровала мишомором“, „Брата избо ножем због бивше супруге“...
Ово су само неки од новинских наслова исписаних црним словима на насловним странама који су само током јануара и фебруара ове године потресали Србију. Најсвежији случај догодио се минуле недеље, када је у Краљеву шеснаестогодишњи Стефан Б, са пет убода ножем у срце, у парку усмртио осамнаестогодишњег Марка Симеуновића и то, ни мање ни више, него због лименке сока.
Сви ови наслови као заједнички именитељ имају - породицу, било да је реч о насиљу унутар породице, или да су га починили малолетници који потичу из породица у којима је неки вид малтретирања свакодневна појава. Занемарујући бандитске обрачуне, организовани и привредни криминал и лаику се намеће питање није ли пораст убистава у такозваној „некриминалној јавности“ већ постао застрашујући феномен с којим се, после свих ратова, изолација, економских криза и разрушених породичних вредности,
Србија кад-тад морала суочити.

Весна Станојевић, координаторка Саветовалишта против насиља у породици, тврди да подаци ове организације показују да је, само током 2008. године, као жртве разних видова породичног насиља у Србији убијено 26 особа. Најчешће жртве су жене, мада у последње време има све више случајева да некоме у породици пресуде управо најмлађи чланови.

- Кад прочитате све те наслове у новинама, видите да више нема правила - деца се убијају међусобно, љубавнице убијају љубавнике, мајке своје синове наркомане, мужеви супруге... По мом мишљењу, за све то је крива чињеница што улицама циркулише превише дроге, а ми немамо чак ни национални план за борбу против наркотика. Па, кад наркоману затреба новац, најлакше му је да се окрене својој породици. И нико не зна зашто је то тако, али сви виде да се у друштву дешава нешто што нисмо у стању да препознамо док се не деси - било да су у питању деца или старији - објашњава Станојевић.

Не може се све оправдавати економском кризом, али је чињеница да је наркоманија у порасту, да су породични односи поремећени, те да су извршиоци убистава у породицама углавном деца или људи који су и сами годинама гледали туче и свађе, те им није проблем да по том истом моделу подигну руку на вршњака или тог истог родитеља. Јер, управо најдрастичнији облици насиља су у порасту. Вероватно да је томе допринела и чињеница, наводи наша саговорница, да су та деца одрастала у време ратова, санкција и највећих криза у друштву. Али, мишљења је да је породица ту ипак пресудна.

- Јер, многа су деца расла у тим условима, али само мањи проценат њих чини кривична дела. Па, ако се такав облик понашања носи из породице, онда је све остало само додатни фактор, кап која прелије чашу - прича Станојевић.
Иако поузданих података о укупној стопи криминалитета међу малолетницима нема, када су у питању кривична дела насиља, подаци су, објашњава Добривоје Радовановић, декан Факултета за специјалну едукацију и рехабилитацију, прилично тачни и показују да се структура криминала драстично мења.

- Број блажих кривичних дела, наиме, стагнира, док је у тој структури све више разбојништава, наношења тешких телесних повреда и убистава. Раније су, тако, чак 95 одсто тих дела чинили имовински деликти, а остало су била тешка кривична дела, док данас насиље чини чак 12 одсто од укупног броја случајева. Уз то, помера се старосна граница и извршиоци су све млађи, али то је, нажалост, општи тренд у Европи. Деца раније сазревају, па сад већ имамо децу од 13, 14 година која су психички и психолошки зрела, а већ су у тим годинама извршили тешка кривична дела - прича Добривоје Радовановић.

Према његовим речима, тачан узрок пораста тешких малолетничких кривичних дела не може се истаћи, него је, како теорија показује, увек реч о садејству више фактора, који утичу на то да дете уђе у криминалне воде.

НЕ ЗНА СЕ КО КОГА НАПАДА
Станојевић каже да се и у данашњем образовном систему доста тога променило, отргло контроли, те да се деца пуштају да одрастају у оваквом друштву без праве едукације. Школски психолог, нажалост, реагује тек кад неко пријави насиље...
- Чини ми се да су се некада деца плашила наставника, а сад се наставници плаше деце, а кад дете прети наставнику или га физички нападне, дође још и родитељ који брани своје дете насилника. Дефинитивно смо ушли у кризу, у којој се не зна ко кога напада - закључује Станојевић.

- Ту су, наравно, генетске предиспозиције, социјални фактори, породични односи, утицаји микрогрупе у којој се дете креће... Кад се све то сабере, криминалитет је загарантован. А, ако неко већ у осмој, деветој години показује такве склоности, онда је то сигуран показатељ да ће, као старији, постати озбиљан криминалац. У Србији постоји читава скала тих фактора - ратови, распад породичних и друштвених норми, урушавање правних принципа, опште осиромашење друштва, породице без посла... Управо зато се та промена у структури малолетничких кривичних дела код нас бележи још од 1995. године. Не утиче на то само економска криза, већ и целокупан економски развој земље, јер се пораст криминала бележи свугде где се један слој друштва нагло обогати, а други осиромаши - прича Радовановић и додаје да не треба занемарити ни улогу школе у процесу васпитања, јер се пад квалитета просветних радника у последњих тридесетак година и те како одражава на пораст малолетничке делинквенције.

- Јер, ако је професор агресиван, дете се томе учи од малена, ако је алкохоличар, дете то гледа - закључује Радовановић.